Lidija Lagrini

           METAMORFOZE GLAVNOG LIKA
            U ROMANU PREDEO SLIKAN ČAJEM


             GRAĐENJE LIKA
   
 Postoje neke zajedničke crte koje uočavamo na likovima u svim romanima Milorada Pavića. Oni nisu psihološki iznijansirani, vidljiva su najčešće samo elementarna osećanja – strasti i iracionalni nemiri; nema opisa fizičkog izgleda, sem neke upadljive fantastične ili groteskne crte. Ti likovi su apstrakcije, ali životne, čulne, konkretizovane snagom sopstvenih stremljenja koja najčešće imaju poreklo u nesvesnom. Oni su smešteni u konkretno, istorijsko vreme (prostor), ali često zalaze i u mitska područja i fantastične sfere. Pisac ih oblikuje na više načina: nizanjem grotesknih osobina i tajanstvenih postupaka; visokom frekventnošću određenih reči, reči sa ¨nabojem¨ (kod lika kojim se ovde bavimo – Atanasija Svilara – to su ¨voda¨, ¨ćutanje¨ i ¨brzina¨); navođenjem genealoškog stabla i do deset kolena unazad (po karakter i sudbinu Atanasijeve ljubavi – Vitače Milut, odlučujuće je njeno poreklo, po ženskoj liniji) i dr. Likovi kod Pavića deluju kao oživotvorene ideje, snovi i misli. Atanasije Svilar je ovaploćenje nesvesnog koje traga za identitetom. Takođe, kako ističe Petar Pijanović – ovaj lik se u romanu nalazi u trostrukoj ulozi: on je lik, pisac i čitalac knjige o sebi.*

             NEPOSREDNI SUSRET SA PROŠLOŠĆU I MITOM

        ¨Pavić je vratio priču samim njenim izvorima, ispisujući je kao svojevrstan postmodernistički mythos, a znamo da je početak priče upravo u mitu.¨** Mit o kome je reč u Predelu slikanom čajem pripada vremenu samog utemeljivanja hrišćanske vere. Mitopoetički supstrat novozavetne priče o idioritmicima i kenobitima, utkan je u
_____________________

*Petar Pijanović Pavić, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str.244.
**Petar Pijanović Pavić, u ¨Pojmovniku¨: Sava Damjanov o pojmu ¨nemimetički diskurs¨, str.354.


delo kao osnovna potka povesti o Atanasiju Svilaru, čoveku kraja 20-
og veka, koji je, u početnoj situaciji romana, izgubljen u sebi i u svetu.
        Mit govori o drevnoj podeli monaha, u trenu kada su uvideli da nisu svi ljudi isti, na dva reda: samce – idioritmike i opštežitelje – kenobite. Glavno obeležje idioritmika je ćutanje u srcu, a kenobita tišina u srcu. Podela među bratstvima je oštra. Ona se ogleda u zanimanjima, spoljašnjim obeležjima, ličnim osobinama. To je u početku konvencionalizovani, a potom postaje prirodan red stvari. Brojne podele na dva u organizaciji dela – ženski i muški princip, samci i opštežitelji i dr. – označavaju metafizičku pripovedačevu čežnju, kao i čežnju čoveka 20-og veka, za osnovnom organizacijom, koje u svetu više nema.
        Ova mitološka podloga ubrzo se vezuje i od nje dalje ne odvaja, za sudbinu glavnog lika, arhitekte Atanasija Svilara, pa se tako ljudska sudbina očituje kao razapeta između racionalnog i kolektivno nesvesnog. Svilar se, u početnoj tački svog putovanja kroz ovaj roman, ispoljava kao intelekt i racio, ateista i nedefinisani komunista, i kao talentovani arhitekta sasvim neuspešan u svojoj struci. Svilarev sin očevo bavljenje arhitekturom opisuje metaforom ¨zgrade bez senki¨. Atanasije ima punu svest o svom neuspehu i nadalje radnju pokreću njegovi pokušaji da odgonetne tajnu sopstvene sudbine i dopre do ličnog smisla. U realističkom ključu primećujemo neobičnost i nestandardnost Atanasijevih projekata, koji se ne uklapaju u sistematsko sivilo vremena, pa stoga i ne dobijaju mogućnost da budu podignuti, ne dobijaju novac. Na samom kraju romana Atanasije će imati sopstveni novac za gradnju, ali tada, ostavši bez stvaralačkog impulsa, neće više umeti da stvara, već jedino da sprovodi u delo najveću izdaju umetnosti – kopiranje.
        Svilar prvo pokušava da dođe do suštinskih odgovora istražujući sopstveno seksualno iskustvo, crtajući ¨dijagram slatkih mesta¨, sa mišlju: ¨Svi polni činovi u svemiru u nekoj su vezi, u nekom međudejstvu.¨ Ali, taj pokušaj ne uspeva. Uvek mu nedostaje nešto da sastavi sliku o sebi. Sudbinski znaci nisu nevidljivi, oni su samo skriveni. Ono što nedostaje njegovom viđenju sveta jeste izlazak iz okvira mimetičkog predstavljanja. Onaj drugi svet – lična istina, može se sagledati tek ako se čovek izmakne iz matice pojavnog i ako svoje spoznajne napore postavi mimo/izvan vremena.
        Prvi korak ka Svilarevom izlečenju (od izmaglice racionalnog gledanja) nalazi se u bolesti. To je cvetna groznica, čije će tragove junak osećati čitavog života, i izlečen, jer će rano proleće ostati doba u koje je uvek nesrećan. Cvetnu groznicu Atanasije doživljava kao simptom svog neuspešnog života, a to je istovremeno i pokretački impuls u potrazi za pravim ocem. Motivom cvetne groznice sugerisana je ideja o psihološkom poreklu bolesti, sa korenima u književnom nasleđu (ideja koju je Tomas Man upečatljivo izrazio u Čarobnom bregu). Ova zamisao se dalje varira – otac Luka saopštava glavnom liku: ¨Vaša bolest je ovde jako delatna.¨* Na Svetoj Gori divlja bolest u junaku, naročito u presudnim trenucima njegove potrage za ocem i živom susretu sa ličnim i nacionalnim duhovnim korenima. Čitav ¨Mali noćni roman¨ u znaku je junakove kontemplacije i otvaranja drugog oka – otvaranja ka iracionalnom. Cvetna groznica ga je u ranijem životu, pre dolaska na Hilandar, branila od istine i spoznaje, sve dok bolest nije osetio na drugačiji način – kao spoljni prikaz unutrašnjeg stanja i zatim putokaz ka spoznaji. Na samom kraju ¨Malog noćnog romana¨ Atanasije je izmenjen - ¨Sada je i on video noću i gledao šta vidi.¨** Tada jenjava cvetna groznica pošto je njeno prisustvo izgubilo simboličku i psihološku svrhu.
        U ¨Malom noćnom romanu¨ Atanasije je putnik, koji povremeno biva svestan značaja svog puta - ¨I ja sam deo nekakvih talasa koje prenosim i neznajući to...¨*** Do svetogorskih prostora stiže vođen iracionalnom slutnjom i metafizičkim sećanjem. Tu dolazi u susret sa zakonitostima drevnog mita i uspeva da postavi dijagnozu svog neuspeha u struci i snažnog osećanja uzaludnosti. Tada, u svetogorskoj atmosferi dodirljive duhovnosti, Svilar prepoznaje u sebi idioritmika, onog kome nije dato da gradi, jer arhitektura pripada bratstvu kenobita. Tada razume i da je Srbija pogrešno mesto za njega, budući da sva vlast pripada opštežiteljima-kenobitima, a on, pripadnik generacije ¨onih čiji su očevi dobili rat¨ mora da nađe neki novi prostor, ako hoće da preokrene situaciju u svoju korist. Lik Atanasija
_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem; Svetlost, Sarajevo, 1990, str.76.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.105.
***Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.41.




nosi u sebi i glas nacionalnog nesvesnog koje se budi na prostoru iz koga je poteklo. Sasvim je druga priča ono šta će Atanasije sa tim probuđenim nesvesnim učiniti u drugom delu romana, kako će ga izvitoperiti i sasvim se od sebe odroditi. Dakle, u ¨Malom noćnom romanu¨ Svilar je putnik kroz balkanski prostor. Ali, on putuje i kroz vreme, na Svetoj Gori doživljava neposredan susret sa arhetipom dvojstva i sa svojom prošlošću u najširem značenju reči. U ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨ junak će se kretati u obrnutom smeru – manevrisaće vremenom budućnosti, a tada će njegov prostor, prostor novog mita, postati čitav svet.
        Graditeljstvo je opštežiteljska disciplina, a njihove građevine samo su  slika drugog, sanjanog grada koji nose u sebi i koji je neuništiv i nemerljivo značajniji od svoje zemaljske slike. To je ono što Svilar nije znao, niti mogao da zna, budući samac. Patio je zbog građevina koje postoje samo u njemu, a koje nemaju ni kamen, ni odraz, ni senku. Da preobrati svoju zemaljsku situaciju, Atanasije bi morao da promeni dan za noć, da uzme novi jezik, državu i veru.
        Pošto je saznao sve što mu je bilo dato da sazna o svojim ličnim opštežiteljima – ocu koji mu i nije otac i sinu koji skoro da mu nije sin, Svilar napušta Svetu Goru. Jedna drastična metamorfoza u njemu se tada već dogodila, ¨samo on toga lica još uvek nije bio svestan.¨* Na završetku prvog dela Svilar je došao do nekih odgovora, ali još uvek nije došao do sebe, nije se ostvario. Način na koji će to učiniti ima previsoku cenu.
        Poetičnost i mitološka boja prvog dela romana oblikuju i glavni lik u istom smeru. Pozivanje na mit ¨Malog noćnog romana¨ prerašće u parodiranje istog u ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨, kao što će se i glavni lik razviti u svoju suprotnost.
        Pred kraj prvog dela Svilar čita po drugi put Gogoljevo delo Mrtve duše. Literarna reminiscencija je najava preobražaja neuspešnog arhitekte u novog Čičikova – strašnog trgovca dušama i ¨veselog đavola¨.



_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.93.



             USPEŠNO IZLEČENJE OD SEBE

        Drugi deo romana započinje rečenicom ¨Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob odneti¨,* koja najavljuje atmosferu i ton sasvim različite od lirizma i eteričnosti ¨Malog noćnog romana¨. Kao što je roman promenio svoj lik (kao da rukavicu prevrnete na postavu, ili se ogledate u trećem, neparnom ogledalu), tako je i Svilar drastično evoluirao u Razina. Oslikan je (čajem) bez postepenih među-faza prelazak sa mitopoetike, duhovnosti i autentičnosti na novi nihilizam kraja 20. veka, totalnu okrenutost ka materijalnom i u krajnjoj instanci – neautentično imitatorsko delanje. Ovaj drugi deo povesti o metamorfnom junaku, uobličen je žanrom ukrštenih reči. Sem što asocira na trivijalnost, ali i na igru, ukrštenica se u kontekstu Pavićevog romana čita i kao parodija, imitacija, laki odgovor na stihijsku snagu mitskog arhetipa. Pripovedač uspostavlja još jednu od podela: ¨Postoje bar dve vrste ljubitelja ukrštenih reči, kao što na Svetoj Gori postoje dve vrste monaha – idioritmici (samci) i kenobiti (opštežitelji).¨** Poređenje trivijalne zabave i drevnog poretka dovodi u pitanje ozbiljan odnos prema mitu, implicira desakralizaciju i parodiranje važnosti arhetipskog principa u svesti savremenog čoveka. Ali se parodija ne odnosi na prostor podsvesti.
        Atanasiju je, za početak, potreban novi otac. Povest o Fjodoru Razinu Petar Pijanović opisuje kao ¨grotesknu rusku priču koja je uokvirena ikonografijom nove vere¨ i ¨realističko-zaumnu povest¨***, a ona je i eksplicitan primer posebne Pavićeve fantastike, spoja realističnog, mitsko-metafizičkog, duhovitog i paradoksalnog. Fjodor Razin počinio je greh koji partija ne prašta: logično je razmišljao. Zato mora da beži na kraj ruskog sveta. Usred zavejane zabiti, čisteći sneg, uočava reklamu - ¨Fotografisanje duše u tri dimenzije – Rendgenoskopija sna¨. Taj detalj nagoveštava nadolazeće tehnologizirano doba, kada će i duša biti korišćena u reklamne svrhe, sve u cilju rasta proizvodnje, a u kome će njegov sin imati jednu od vodećih uloga. Za tim sinom, koga nikada nije video, Fjodor plače u
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.113.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.211.
*** Petar Pijanović Pavić, str.225.



snu.
        Priča o Fjodoru Razinu puna je ruskog čaja. Taj motiv je jedino što Anastasija zaista povezuje sa pravim, ruskim ocem. Promena oca za njega ne nastupa prirodno, već se samo vremenski podudara sa donešenom odlukom da preokrene identitet, pa tu Fjodor Razin ne dolazi kao istinski, krvni otac, već kao neka vrsta pogodnog instant-oca koji je otkriven u odgovarajućem momentu. Fjodor Razin očito je bio samac, pa tako, po prirodnoj smeni generacija, Atanasiju više ništa ne stoji na putu da postane opštežitelj.
        Kada je promenio jezik, ime i zemlju, sve mu je krenulo. Niko ne zna kako se Atanasije obogatio, zna se samo početni korak te moderne bajke. U prvoj trgovačkoj transakciji ogleda se njegova buduća neizmerna težnja i već formiran plan – da zakupi vreme i prostor. On kupuje stolice, ali ne one koje se po kupovini odnesu kući. U pitanju su fiksirani predmeti po velikim svetskim gradovima, u javnim dobrima: avionsko sedište, stolice u parku, biblioteci, kafani, katedrali, operi, čak i mesto u jednom svetskom parlamentu. Junak stolice kupuje na neograničeno vreme – zauvek. Tom prvom trgovinom, neprimetno, naizgled bezazleno, Atanasije polako zaposeda deliće vidljivog sveta, i tu negde uspostavlja prvi u nizu odbrambenih mehanizama, devizu - ¨Treba se samo navići na sebe. Posle je sve lako.¨* I kroz ovu lakonsku misao, i kroz niz junakovih postupaka, odražava se duboko lični nihilizam i odsustvo iluzija savremenog čoveka.
        I pored Atanasijeve opsesivne potrage za ocem, prvim, drugim, pa i trećim, čini se da najviše karakternih crta duguje majci. Njenim zapisom, čitav junakov put u Svetu Goru, relativizuje se. Tek posle iscrpljujuće potrage za čovekom koga je smatrao ocem, majka Atanasiju hladno saopštava da je pravi otac neki ruski siromah i da je sve učinila da zatre plod u utrobi. Uočljiva je pritajena demonska crta, koja se, dakle, ne od oca, već po ženskoj liniji, nasleđuje. Majka govori o Atanasijevoj neljudskoj brzini - ¨Nabavio je naročite časovnike koji idu samo za njega, brže od ostalih časovnika, a doterao dotle da danas niko više ne zna koliko mu je zapravo godina.¨**
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.239.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.236.



Brzina se najjače ispoljava u snovima, a upoređena je sa anđeoskom. Majka sluti u njemu palog anđela, zove ga isključivo ¨Atanas¨ i kroz njenu priču čitalac postaje svestan igre slova u Atanasijevom imenu, koje se anagramirano čita kao Satana. Ova figura iznenađenja baca novu senku na već pročitan tekst dotadašnjeg Razinovog života. Još od početka u ime je umetnut satanski znak, ali to dopire do čitaočeve svesti tek kada se glavni lik već pretvara u demonski princip.
        Atanasije Razin postaje primer modernog ¨biznismena¨ - finansira i komuniste i kapitaliste. Vlasnik je dvoprocentnog svetskog dohotka od plasmana nuklearne opreme u miroljubive svrhe, a ¨njegovi otrovi uništili su sve na metar u dubinu, gde god su pali, a oni su pali i u ljudsku krv, a ne samo u zemlju.¨* Posle tog posla prestao je da broji gotovinu. Ali to je samo početak Razinovih ambicija. ¨Razinova bezmerna aktivnost postaje metafora za nezaustavljivi, bezobzirni zapadnjački rast proizvodnje, koji se okreće protiv ljudi (i protiv svih živih stvorenja), protiv onog najvrednijeg što poseduju, protiv njihove dece, koja predstavljaju njihovu budućnost. Razin troši sopstvenu budućnost, tj. budućnost svoje dece, već danas.¨**
        Povest o tri sestre otkriva sledeću etapu razvoja Razinovog biznisa. On se namerio na nerođene duše – bele pčele, na njihovo buduće vreme i sadašnji/budući prostor. Krajnji ciljevi takve trgovine mogu se domisliti: zadobijanje prostora za pohranu nuklearnog otpada i dobijanje ljudi koji neće imati pravo na žalbu zbog svojih telesnih nedostataka, jer su i te anomalije kao i oni sami vlasništvo jednog istog Velikog posednika; ostvarivanje prevlasti nad svetom u kome se junak nalazi privremeno, nastojanje da se prenebregne sopstvena privremenost, uzdizanje iznad onog što je čoveku dato, do Boga ili do Satane. Trgovina počinje kao i svaka trgovina – cenjkanjem. Sestre se ponašaju slično spahijama u Gogoljevim Mrtvim dušama kada Čičikov iznosi svoju samo isprva neobičnu ponudu. Prva od sestara, Olga, začuđena je i snebivljiva, ali se veoma brzo prilagođava situaciji i nudi čukununučice u pola cene. Azra/Lenka je simbol verskog preobraćenja. Ona dobro razume poslovnu ponudu i već ima gotov spisak nerođenih. Ključ priče o poslu milenijuma i ključ za početak
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.238.
**Književnost 11-12, Prosveta, Beograd, 1990; Berbel Šulte ¨Sipati pesak u more¨,str.1942.



kraja našeg glavnog junaka i posrnuća u poslednji preobražaj, jeste poslovni razgovor kod treće sestre, kome prisustvuje neobični dečak don Azaredo. Sve odlaske kod sestara Razin je pažljivo planirao, predviđajući sve moguće tokove i rukavce razgovora. Tri sestre su njegove bivše ljubavi, eterični i simbolični likovi, koji najviše govore o njemu samom, u različitim fazama ¨navikavanja na sebe¨ i postepenog preovladavanja unutrašnjeg demonskog principa. Atanasije je sada preobraćeni samac – travestirani opštežitelj, neko ko je dušu prevrnuo kao rukavicu i takvu je zaboravio na svom putu kroz vreme, on je Satanin zastupnik na zemlji. Ali, samo to – zastupnik. Pravi vladalac sveta on ne može biti jer ne poseduje božansko sveznanje, niti prave satanske moći. Njegova se moć zasniva na materijalnom i doseže samo do stvari ovoga sveta.
        Na grešku u proračunu Razina upozorava mladi đavo – don Azaredo, koji se na njegov račun stalno podmlađuje. Šestogodišnji dečak sa satanskim znakom na oku priseća se svog anđeoskog porekla i sunovrata s neba. Prvi Satana je bivša svetlost, a svetlost je i – ljubav. Po kosmologiji koju izlaže, čovek je stvoren kao zamena za pale anđele. Čovek je, dakle, ¨deo zakasnele svetlosti, zamena za bivšu svetlost ili bivšu ljubav, onu, koja nije više svetlost, niti ljubav.¨* Budući takav, bezmerno halapljiv na vreme i prostor, pronicljivog oka poput puške uperenog u budućnost, Razin ostaje samo čovek, nesposoban da se nosi sa krajnjim zbirom svojih postupaka. Ljudska patnja jeste cilj pravog Satane, ali ne i uništenje ljudskog roda, jer nestankom čoveka prekinula bi se i poslednja veza Satane sa Bogom – ocem. Svakome je potreban otac. Otud mladi đavo lično, spašava svet.

             DVE ¨ISTRGNUTE¨ PRIČE IZ ROMANA

        Pavić u komponovanju romana (ili vajanju – da pomenemo skulpturalnu dimenziju koju više analitičara zapaža u Predelu slikanom čajem) često koristi paralelizme i ponavljanja, varirajući i naglašavajući centralne zamisli. Mogu se izdvojiti dve pripovedne
celine koje po nekolikim svojim osobinama egzistiraju kao
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.312.



integracione priče Predela slikanog čajem. To su ¨Plava džamija¨ - anticipacija mogućeg ishoda romana, i opis trećeg predela slikanog čajem, u kome junak daje naslikanu ispovest – iskreno viđenje sebe u svetu.
        ¨Plava džamija¨ je alegorična priča o muslimanskom neimaru čije hrišćanstvo je skriveno iza pet kolena unazad. Deset godina se posvećujući hrišćanskoj građevini, on se, pod dejstvom kolektivnog nesvesnog, vraća zaboravljenoj veri, uspavanoj nacionalnoj svesti, sebi. Više je analogija između neimara i glavnog junaka. Obojica se bave graditeljstvom, više u mislima nego u praksi, i imaju iste estetičke poglede: neimar je takođe zaokupljen praznim prostorima – nebom koje uokviruje Svetu Sofiju i prazninom unutar crkve. Atanasijeva cvetna groznica analogna je bolesti neimara koji oboleva od dubine svog bića, od hrišćanstva. ¨Neimar je morao da miri i premošćuje bezdane među verama, noseći taj strašni raskol i raskorak u sebi kao ponor.¨* Antagonizam dve kulture i Atanasije nosi u sebi, ali on ga stavlja u službu sopstvenih ciljeva.
        Ideja ¨Plave džamije¨ - ¨onaj ko se od sebe izleči, propašće¨, nagoveštava mogući završetak romana, u jednom od značenjskih ključeva. Tuđ jezik i promena imena za Atanasija su lek od idioritmije. A kada pokuša da se vrati u svoju bolest, junak će uvideti da mu nedostaje upravo ono što je nedozvoljeno prisvajao – vreme.
        Druga integraciona priča romana sadržana je u predelu na koricama Razinove beležnice, naslikanom čajem od kukute. To je slika ostrva usred kojeg je nevidljivi zid. Kad se prođe kroz tu prepreku, ništa više nije kao što je bilo – nebo postaje zemlja, a zemlja nebo. ¨Jedna ptica u brzom letu i žudnji za slobodom, udarila je u tu prepreku.¨** Ptica uspeva da razbije nevidljivu prepreku i krvavog tela i dalje pokušava da uhvati vetar. Ali ostaje neizrečeno – da li je dostignuta žuđena sloboda i šta se dogodilo s dušom, kako izgleda duša kada se provuče kroz nevidljivi zid koji sve preobražava u svoju suprotnost.
        Ova likovna ispovest je jedno od retkih mesta junakove iskrenosti prema sebi. Lirizam slike u suprotnosti je sa njegovim
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.276.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.320.



postupcima, ali on bolni lični osećaj ugroženog bića, unutrašnje razdiranje netaknuto spoljašnjim uspesima, ne može da promeni. I pored kupovine budućnosti, naslikano osećanje ostaje njegova stalna sadašnjost.

             GROTESKNI ULAZAK U ŽENSKO OBLIČJE

        U jednom ključu ovaj roman se čita kao povest o nesvakidašnjem životnom iskustvu, posmatranom kroz prizmu podsvesti aktera. Tada groteskna kratkotrajna metamorfoza u Vidu Knopf potiče iz samih dubina Razinovog nesvesnog, podseća na njegovu belešku iz mladih dana da je oženivši Vitaču ¨postao muž, na neki način, i njene sestre¨ i asocira na neostvarenu erotsku želju.
        Ovaj događaj dolazi nenajavljeno za glavnog junaka, koji se jednog jutra probudi kao žensko. To nije plod Razinovog delanja, već đavolovog zamešateljstva, koji mu, stavljajući ga u taj groteskni položaj, priprema kraj. Isprva samo fizička, metamorfoza postaje i psihološka. Razinova ljubav prema ženi preobražava se u ¨nepomućenu, strašnu i neumitnu ljubomoru¨, koja će ga odgurnuti od Vitače Milut, jedinog bića sa kojim je imao stvaran, ljudski kontakt. Kraj velike ljubavi i otuđenje od Vitače, samo su uvod za nastupajući period u kome će se junak sasvim otuđiti i od sebe.
        Groteskno-simbolična metamorfoza u ženu predstavlja prelaznu fazu i jedna je od karika fantastike u sklopu romana. Sporedan u odnosu na druge dve metamorfoze (smer samac – opštežitelj, i obratno), ovaj segment priče prožet je tamnim psihološkim nitima i obojen specifičnim erotizmom.

             ZAUSTAVLJENO VREME

        Pred kraj, Atanasija vidimo umornog od uzaludnosti  pobeda. Ostavši bez oca, žene i potomaka, ¨još jednom je izvrnuo kesu i dao dan za noć.¨* Ponovo se potpisuje kao Svilar. ¨U krajnjem ishodu, Svilar/Razin, koji se u romanu javlja kao junak, čitalac i pisac, tragajući za svojom prirodom, pronalazi sopstveni lik u protivurečnoj
_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.376.



dvojnosti: u idioritmiku koji ulazi u kenobita i u kenobitu koga napušta idioritmik.¨* Poslednje poglavlje u znaku je podrobnosti u opisivanju građevina, koje konačno podiže Svilar.
        Svilar se vraća u arhitekturu, ali negativnim stvaralačkim načelom – kopiranjem. Ni trunke kreativnog nema u njegovoj gradnji i to je upravo njegovo najdublje posrnuće. On je samo veran imitator, nameran da uđe u prostor i lik Josipa Broza. Svi poslednji događaji predstavljaju sunovraćenost u najdalje predele podsvesti Svilara-Razina-Satane, ili Svilara-Razina-Svilara.
        ¨Hteo je da ima sve kao Josip Broz. Čak i vreli cilik kapije koja namerno nije podmazivana.¨** Gradi verne kopije Plavinca i Briona. Voleći Tita, Atanasije se vraća svojoj ljubavi iz mladosti – komunizmu, a ta je ljubav još i tada bila nametnuta, neiskrena i bez strasti. Takva je i u sadašnjem vremenu. Junaku je još uvek, ili ponovo, potreban otac. Ovog puta ga traži među kenobitima (što je Broz nesumnjivo bio), ne bi li se ponovo premetnuo u idioritmika. Ali, već je potrošio više vremena nego što mu je dato.
        Atanasije je jednom bio primljen kod Tita, kao uspešan poslovan čovek. Od tada, u svojim beležnicama uredno skuplja podatke o njegovim rezidencijama. To nisu beleške o ličnosti, već o materijalnoj moći. Broz se tu ne pojavljuje u ulozi državnika, nego ga, snažnom sugestijom beskrajnog spiska, vidimo samo kao posednika. Na istom zidu stoje lovački trofeji i dela velikih slikara. Inventar predmeta koje Svilar unosi u svoju novu kuću asocira na nesklad i kič.
        Sve u ovoj gradnji po uzoru na komunističkog oca predstavlja uzaludnost i promašenost. Svilar odbacuje opštežiteljstvo, ali ne postaje samac. Nije titoist u smislu pukog obožavanja, već mu je potreban novi lik za sebe i izabrao je Brozov. Na taj način hoće da se vrati u napuštenu otadžbinu i onom Svilaru u kome je rođen. Čitav pokušaj deluje veštački, nametnuto, protiv matice vremena: vraća se arhitekturi, ali samo da bi kopirao; ponovo ga odlikuje stara brzina, ali se ona sada troši na stvari bez smisla.
        Kraj, koji je u romanu nekoliko puta najavljen, počinje kada iz kabineta letnje rezidencije arh. Atanasija Svilara zastruji hladnoća, a
_____________________

*Petar Pijanović Pavić, str.244.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.378.



sa nevidljive tavanice zaveje sneg. Pored više teorija vremena, sadašnjica se u romanu najčešće tretira kao zaustavljeno vreme. Budući da veje sneg usred leta, godišnja doba su se zgusnula i Atanasijevo vreme se zaustavilo.
        Jedino mu preostaje da zaljulja dete u kolevci koje ima satanski znak na oku, i da prepusti mladom đavolu da mirno obavlja svoj zadatak na zemlji, ne mešajući mu se više u posao. Tada, Atanasijeva ruka baca na zemlju tri senke. Pavić, pisac-demijurg,* nemimetičkim diskursom, samosvojnim i u postmodernizmu, ostavlja otvorenim završetak romana: jesu li tri senke tri različita identiteta u koje je junak ulazio; tri vrste budućnosti o kojima govori don Azaredo; ili su to senke prvih monaha, jer ¨Ta dva soja – opštežitelji i samci, bacali su daleko svoje senke kroz prostor i vreme...¨**





















_____________________

* Petar Pijanović Pavić, str.207.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.10.

Li Novak
NEPOUZDANOST PRIPOVEDANJA

David Albahari: Ludvig,
Stubovi kulture, Beograd, 2007.



U romanu Ludvig David Albahari iznenađuje nas izborom tema i oblika pripovedanja.

Nepouzdani pripovedač

Ono što odmah pobuđuje pažnju je pripovedačeva tačka gledišta.
Priču o Ludvigu saznajemo od beogradskog pisca S. Pored toga što je pripovedač, on je i protagonista. Veoma brzo čitalac postaje svestan prave prirode S.-ovog pripovedanja: on je nepouzdani pripovedač.
 David Albahari se i u ranijim delima služio ovim književnim postupkom. Na primer, u romanu Gec i Majer, pripovedajući o ratnim zločincima čijim je imenima knjiga naslovljena, pripovedač sve vreme nije siguran ko je od dvojice likova Gec, a ko Majer, i čitava fabula lebdi u izmaglici njegovog delimičnog poznavanja stvari.
S. je takodje nepouzdan pripovedač, iz drugačijih (psiholoških) razloga. On nije svestan sopstvene nepouzdanosti, ali čitalac jeste.
Njegova vizura je osobena. On svet i sebe u svetu posmatra na pomalo iskrivljen i nezdrav način. Ton pripovedanja prožet je ozlojeđenošću i gorčinom.
Pripovedanje je ispunjeno mistifikacijama, atipičnim karakterizacijama i oneobičavanjem. Sopstveni lik S. uvodi u priču sa distance, kao da govori o nekom drugom. Kada posmatra druge ljude, donosi neočekivane zaključke, na primer da „tegljenje i zevanje mogu biti znaci uzbuđenja“ . Poziva se na neimenovane pisane izvore („negde sam pročitao...“) da potkrepi svoje tvrdnje.
Pripovedačeve teorije o svetu i ljudima često su – banalne i patetične, kao kod nekoga ko stvari posmatra iz daljine.
Najbitnija karakteristika S.-ove perspektive je – uopštavanje. Najlakše mu je da nalepi etiketu i tako „definiše“ ljude i pojave.
Ovakav način zaključivanja vodi S.-ovu logiku na stranputicu.

U delu se implicitno javlja autorska ironija. Ona je usmerena ka Ludvigu i njegovoj umišljenoj veličini, ali još i više ka pripovedaču S. Time se relativizuju tvrdnje i podaci koje S. iznosi.
Sve nabrojano čini S.-a nepouzdanim pripovedačem.
Čitalac Ludvigovo ponašanje ne može kvalifikovati kako pripovedač to čini, jer, nasuprot pripovedačevim tvrdnjama – Ludvig jeste uspešan umetnik, a njegov književni metod je legitiman i ne može se obezvrediti niti nazvati krađom.
To nas dovodi do same suštine Albaharijevog umetničkog postupka. Zašto se pisac, umesto sveznajućeg ili objektivnog, opredelio za nepouzdanog pripovedača?
Ovakav postupak zahteva od čitaoca aktivan i vrlo kritički pristup tekstu. Zahteva da se preispita i dovede pod sumnju verzija koja je iznesena, da se uzme u razmatranje ne samo šta neko govori, već i u kakvim okolnostima i zašto govori. 


Ambivalentni junaci: Ludvig i S.

Obojica su pisci. Po svemu drugom se razlikuju. Osnovni sukob je u sledećem: S. je zamislio i isplanirao roman, ali ga nikada nije napisao. Za razliku od njega, Ludvig je napisao roman, koristeći se S.-ovim zamislima.
Time je formiran početni kontrast: naivan i nevin pripovedač S. a na drugoj strani mračni i moćni Ludvig. Ali se daljim tokom romana ova početna konstelacija dovodi u pitanje.

Šta saznajemo o Ludvigu? U ovom liku blago je iskarikiran pisac ponesen slavom. On poseduje bezgraničnu ljubav prema sebi, daje megalomanske izjave o sopstvenom delu, kaže da je „srpsku književnost upisao u mapu Evrope“, da je „promenio tokove svetske književnosti“ i slično.
Pripovedač ga predstavlja kao amoralnu osobu, koja „ako ne može ništa da vam uzme, uzeće vam to ništa...“
A kakav je S? On je sve što Ludvig nije. Pasivan i nesiguran čovek, koji sebe naziva gubitnikom. O Ludvigu govori kao o neobičnoj osobi, a čitaocu on sam deluje neobičnije.
S. predstavlja onaj tip ljudi koji stalno kritikuju svet oko sebe i to im je uvek iznova razlog za osećanje lične nesreće. Ali, ne nalaze u sebi snagu da išta izmene i ostaju zaustavljeni u istoj emotivnoj situaciji. (Na primer, za S.-a Beograd je užasno i nepodnošljivo mesto, ali on ostaje da živi u njemu.)

Emotivan odnos između pripovedača i Ludviga veoma je složen. Najpre – pripovedač je opsednut Ludvigom. Ta činjenica u velikoj meri boji njegovo pripovedanje. (Potpuno drugačije se opisuje osoba kada se posmatra objektivno i kada je predmet opsesije.)
Pripovedač Ludviga strasno voli i jednako strasno mrzi. „Postojalo je nešto u Ludvigu što me je opčinjavalo i činilo potpuno bespomoćnim.“ 
U odnosu Ludviga i pripovedača oslikan je i jedan tip međuljudskog odnosa. U njemu ima zavisnosti, intelektualne strasti, potčinjenosti, zavodljivosti, podređivanja sopstvenog bića drugome... U toj emotivnoj vezi, pripovedač daje sve (barem prema sopstvenom doživljaju), ne dobijajući ništa, a obe osobe se ponašaju kao da je takvo stanje stvari prirodno i jedino moguće. Vremenom, ovakav tip odnosa neizbežno se izvitoperi, a ljubav se pretvori u mržnju.


 Lik Beograda

Važan lik u romanu, koji ima veliki uticaj na živote ostalih likova je – grad Beograd.
Očekivalo bi se da jedan grad u romanu ima pasivnu ulogu, da bude pozornica i pozadina. Ali, grad Beograd ovde kao da ima nevidljive ruke i jezik, on se aktivno meša u ljudske živote, odbacuje ih ili prihvata, jedne gura napred, a druge u stranu. Zbog mnoštva personifikacija, grad iskrsava pred nama kao živo biće, aktivno i uticajno.
Pripovedač ima izrazito negativan stav prema gradu u kome živi, osporavajući mu svojstvo velegrada. On kaže: „U Parizu ili Berlinu čovek uvek oseća da je u velegradu, dok u Beogradu čovek nikada nije siguran da li je uopšte u gradu ili u nekoj palanci...“
„Tako je sa Beogradom: ako ostaneš u njemu, kajaćeš se, a ako odeš iz njega takođe ćeš se kajati.“  On je i privlačan i odbojan istovremeno, njegova mračnost i lepota su prepleteni.
Pod pojmom „Beograd“, pripovedač najčešće podrazumeva – srpsku književnu scenu. Tu scenu čini menažerija pisaca, kritičara i čitalaca, kao i (realistični) toponimi – redakcija časopisa Književna reč, hotel Moskva u kome se uz vinjake raspravlja o savremenoj književnosti i dr. Upotrebljava se i fraza ironičnog prizvuka - „intelektualni krem Beograda“.
Po pripovedačevom osećanju, atmosfera nije pogodna za prave književne vrednosti, već samo za poluvrednosti i za pisce samoreklamere. „Ćud Beograda je krajnje nepredvidljiva, jednog časa će nekoga dizati u zvezde, trenutak kasnije šutnuće ga u koprive, ne objašnjavajući ni jedan ni drugi izbor.“ 
I kada je evropska publika prestala da obožava Ludvigova dela, Beograd mu i dalje pruža snažnu podršku. Za to nema racionalnih razloga, ali ima iracionalnih. Glavni je – inat. U liku Beograda koji neguje kult Ludvigove ličnosti ismejana je i besmislenost idolopoklonstava.
Takav Beograd – strogi i nepravedni književni sudija, nije samo lik iz sadašnjeg vremena. Primer za to je Kišova sudbina, kada se „ceo Beograd“ obrušio na njega.
Ogorčenost i ozlojeđenost pripovedača najizrazitija je upravo kada govori o gradu u kome živi. Beograd je raj za nemoral. Kič-knjige bivaju hvaljene kao da su značajna dela, a književnom scenom vladaju apsurd i paradoks. Polako, ovaj grad gubi osobine koje karakterišu realnu ljudsku naseobinu, a pred nama se pomalja neodredljivo zloćudno biće, koje se ne upravlja prema zdravom razumu, već prema unutrašnjim mračnim i iracionalnim htenjima. Ono je nezrelo i nesigurno u sopstveni identitet. To biće kroji književne sudbine.


Knjiga o knjizi

Česta tema u romanima i pričama Davida Albaharija je književnost sama i njeni elementi – proces pisanja, recepcija, jezik na kome se piše i dr. U romanu Ludvig pisac se najviše bavi poetikom i procesom nastajanja jednog postmodernističkog dela.
U centru pažnje je konkretan postmodernistički postupak – korišćenje književnih i neknjiževnih izvora za nastanak novog dela. Nije slučajno pomenut D. Kiš, koji je bio napadan baš zbog upotrebe ovog metoda. U kontekstu priče o Ludvigu, ovaj postupak se posmatra kroz ironičnu prizmu i dovodi se gotovo do apsurda.
Pripovedač S. sebi je postavio za cilj da napiše idealnu knjigu, „knjigu nad knjigama“, koja će biti drugačija od svega napisanog i u kojoj  će pripovedanje teći nelinearno.
On ne uspeva da ostvari svoj cilj, ali zato u tome uspeva Ludvig, koristeći se pripovedačevim beleškama i usmeno izloženim teorijama.
S. izlaže deliće Ludvigove poetike. „On je bio zatvoren u svoj svet, negde između modernog realizma i folklornog provincijalizma, uz blagu dozu narodne fantastike.“  Ta knjiga je „roman, koji uopšte ne liči na roman“ ili „rečnik koji je, ustvari, maskirani ep.“  Ludvig se koristi i internetom, neizbežnim medijem za svakog postmodernistu koji drži do sebe. Aluzije na savremenike, pre svega na M. Pavića i njegov Hazarski rečnik, očite su. Ali, autor na njima ne insistira, one nisu bitne za glavnu radnju, već su date u obliku komentara. 
Pored problematizovanja kreativnog korišćenja izvora, još jedna tema izbija u prvi plan: bogaćenje od književnosti.
Ludvig nije samo priznati pisac, već i uspešan poslovni čovek.  Od svojih knjiga stvara bestselere, ne prezajući od samoreklamiranja i drugih taktika u cilju sticanja novca. Da li se savremeno božanstvo – novac, na velika vrata uvuklo i u svet moderne umetnosti? Po iskustvu pripovedača S, jeste, a čitaocu ostaje da izabere kakav će emotivni stav zauzeti prema tome - blagi nadmeni prezir ili stoičko prihvatanje neminovnosti.  

BERNARDIJEVA SOBA
Slobodan Tišma
roman
KCNS, 2011.

Ocena: * * * * *

Jedna od onih knjiga o kojima je teško pisati, jer su samodovoljne i drugačije od svega. Gospodine Tišma, hvala vam što baš tako pišete. Da nije vas, mislila bih da je srpska književnost dobra, ali obična.
Kad čitamo Tišmu, kao da smo uduvani – samo klizimo...;)
I ova knjiga, kao i prethodna Quatro stagione, ima „rezime“ ili kratak sadržaj u poslednjem poglavlju, koji je namenjen „nestrpljivima“ (odnosno onima koji čine većinu u 21. veku – koji žure da se bave biznisom, ili svojim opsesijama, ili mehaničkim navikama, pa umetnost konzumiraju u instant obliku i tako ne dobijaju ništa).
Junak Pišta nalazi se van sistema (kao i drugi Tišmini glavni junaci). Nedelatan je, ceo život se nalazi unutra, u njegovoj glavi. Ima jaku potrebu da bude stalno nadahnut, to ga vozi.
Roman Bernardijeva soba predstavlja i neku vrstu nežne pobune protiv knjiga koje su se ustalile, na koje se publika privikla, a koje ne donose ništa novo.
Ovo delo zaslužuje dublju analizu od ove moje recenzijice. Odličan je pogovor Maje Solar, kao i tekstovi u 464. broju časopisa Polja .
Citati iz romana:
„Suvi tvrdi predmeti su jasno definisani, odeljeni jedni od drugih, ali vlažnost poništava granice i predmeti se mešaju, prelaze jedan u drugi, predmeti gube svoj identitet, što je zabrinjavajuće. Isti je slučaj i sa ljudskim individuama. Zato se valjda plašimo preterano emotivnih ljudi, bežimo od ljudskog plača kao od kuge.“ (str. 38.)
„Ali ono što je „ponašanje“, odnošenje prema drugom, to je „razmišljanje“ unutar svakog pojedinca, „ponašanje“ prema samom sebi. A da li tu može biti umerenosti, a da to ne kvalifikujemo kao samoobmanjivanje.“ (str. 23.)

Li Novak

QUATTRO STAGIONI, Slobodan Tišma

Ocena: * * * * *




Kod savremenih pisaca vidljiva je težnja da se ne koriste istim jezičkim i stilskim sredstvima kao pisci pre nekoliko decenija. Stvarnost se ubrzano menja, kao i naš pogled na svet, i naš govor, pa zato tražimo nove reči i nove forme. Svedoci smo svojevrsnog „ubrzanja vremena“, izazvanog amplitudom tehnološkog napretka koja je gotovo vertikalna. Književni jezik je živa materija, komplamentarna stvarnosti. Ovu pojavu ilustruje i nova knjiga Slobodana Tišme Quattro stagioni, roman slobodne imaginacije i visokog umetničkog kvaliteta.

Jezik

Pripovedni stil Slobodana Tišme ispunjen je duhom i duhovitošću. Pisac pokazuje ljubav prema stvaranju novih reči: človek, prijaptel (prijatelj), znanjeposednik, smislovao (smilovao), bratovština, teleguzija, nešt (nešto), paravana... samo su neke od njih. Pisac menja jezik, po svom nahođenju ulepšava reči koje mu se manje sviđaju, igra se rečima, i povremeno roman dobija odlike poetske proze.
Isti grad (možemo pretpostaviti da je reč o Novom Sadu) pripovedač različito imenuje – Đurvidek, Lurvidek, Šurvidek, a slično je i sa Begeristanom (Beogradom). Kao da su gradovi na neki način jedna te ista stvar i nije mnogo ni bitno kako se zovu.
Ime devojke Schmitz ili Šmic, simbola ljubavi u romanu, opet nosi u sebi melodičnost i lepotu jezika.
Poigravanja jezikom unose mnogo svežeg daha i vraćaju uživanje u proces čitanja. Neka su slučajni plod mašte, a neka imaju implicitne ili eksplicitne povode.
„Prijaptel“ – imenica „prijatelj“ u vokativu, čest je usklik pripovedača. Dominantni tok svesti time se ponegde pretapa u pripovedanje u 2. licu, što predstavlja i težnju za slušaocem/sagovornikom, odnosno recepcijentom pripovesti. „Prijaptel“ je i dvostruki glas istog pripovedača, njegovo obraćanje samome sebi, koji se upozorava da u nečem ne pretera.
Lepo nađena reč „človek“ ima poreklo u našem kolektivnom detinjstvu. U zemlji koja više ne postoji nekada smo svi voleli da igramo popularnu društvenu igru, koju je recimo otac kupio na službenom putu u Ljubljani, pod nazivom „Človek, ne jezi se“.



Oblik pripovedanja

Dominantan oblik pripovedanja je tok svesti. Zbog tog izbora, pisca možemo svrstati u neoavangardiste, ukoliko uopšte ima smisla precizno književno-teorijsko klasifikovanje dela koje se svojom formom zalaže za potpunu izražajnu slobodu.
Svest koja pripoveda ne gubi nit (samo je namerno prekida i sastavlja), lucidna je i nije hermetična. Rečenica nije isprekidana, već uglavnom celovita, logična i pravilna. Nepouzdan, nestabilan pripovedač ne zna da li se nešto desilo danas ili prošle godine u ovo vreme, što ilustruje pojavu rastakanja vremena, tipičnu za tok svesti. O pojmu svesti govori i sam pripovedač, koji voli da sebe posmatra sa distance: „Sve je tako komplikovano. Samo ljudsko telo je lavirint. Tunel čula?! I onda još ta nepojmljiva svest sa svojim paradoksom. U svakom slučaju, tvoja svest nije u prostoru, uvek je izvan svega.“ (str. 70.)
Nekoliko događaja ispripovedanih na tradicionalni način čine da se naracija ne raspadne i da zadrži koherentnost: prva i druga pljačka kioska i posledice; ginekološka praksa pripovedačevog dede Nerejlića i sudbina žene iz Somalije, a potom priča o dedinim kolekcionarskim pasijama. Međutim, autor kao da ne želi da se previše zadržava u tradicionalnoj naraciji sa čvrstom i definisanom fabulom, već se brzo vraća u tok svesti.
Primer za njegov književni postupak je sledeći: „Ipak, sve se svodi na priču-miču (kiču), na neki sled događaja (to je taj spoljašnji plan) i na doživljaj (refleks, neko sredstvo za skidanje mrlja). Opet teorije! Priča je fatum, prijatel moj! Je l’ da? Da, da, da!“ (str. 182.)
U tekstu nailazimo i na zanimljive metanarativne komentare. Na primer, pripovedač komentariše usporavanje u naraciji – „Kakvo natezanje, pukotine. Curi na sve strane.“ (str. 137.) ili kada se naracija ubrza – „Mirno teče prema kraju, poskakuje.“ (str. 138.). Jednom se čak protivi svome delu: „Razmišljao sam kako da izađem iz ove priče. Da li je to moguće? Hoćeš da bežiš, prijatel? Nemoj, nije to u redu.“ (str. 141.)
U poslednjem poglavlju „Za nestrpljive“ rezimirana je i prepričana celokupna radnja, za one čitaoce koji su radoznali, a nemaju volje da pročitaju ceo roman. Naravno, ako se pročita samo ovo poglavlje, „radoznali“ čitalac ostaje lišen najboljih strana romana – jezičkih igara, kontemplacija, suptilnog prenošenja utisaka i osećanja, poetičnosti... Autorova ironija ovde je dvosmerna. Uperena je u pisce koji trikovima, umesto suštinom i kvalitetom, zasenjuju šire čitalačke mase. A takođe je pod oštricu ironije stavljen i prosečni čovek našeg doba koji do informacija želi da dođe na instant način, a za istinske spoznaje je lenj. Ironična preporuka namenjena je „nestrpljivom čitaocu“, odnosno onom ko je čitalac samo navodno.



Motivi

Motivski sklop je bogat, a značenja motiva se usložnjavaju zbog korišćenja brojnih stilskih sredstava.
Motiv Šumice - ovo mesto je vrsta ličnog raja, tu su pesma, spokojstvo, blaženost, zelena boja... Pripovedač se tu ponaša kao kralj šume i kontemplira: „Šuma je pre svega prostor slobode, nešto izvan sveta. U svetu nema slobode.“ (str.17.) Ipak, zemaljski raj nije večan – šumici preti uništenje.
Simbolika boja je prisutna u romanu. Glavne i suprotstavljene boje su zelena, koja simbolizuje prirodu, mir i sklad, i cinober, koja simbolizuje neprestano prolivanje krvi.
Motiv rata – dok se pripovedač kreće po svom malom prostoru, od Lurvideka do Begeristana, u toku je rat. Ali za to saznajemo iz uzgredne primedbe: „Inače, svuda besni rat, ta nevolja.“ (str. 40.) Simbolici rata i zla pripadaju večito živi likovi – bog Ares i porodica Bordžije. U ratno vreme, čovekovo zlo lice je vidljivije nego inače. Rat je doživljen kao nešto isprva smešno i klovnovsko (Hitler je, držeći govor, izgledao smešno kao pajac, ali se niko nije smejao), a potom užasno i nedokučivo: „Kako to da ljudi na zemlji toliko ratuju, a okruženi su Muzikom sfera?“ (str. 107.) Naš domaći rat obeležen je i našim domaćim besmislom: „Ni ovog leta nećemo nikud putovati. Ne samo da smo zatvoreni sa svih strana ratom nego jednostavno nemamo ideju.“ (str. 119.)
Motiv Boga – obrađen je mahom na ateistički način. Iako Bog ne postoji, postoje oni koje je postavio na zemlju, a to su direktori i predsednici. Autor, ironično razmatrajući instituciju oprosta grehova, parafrazira Dostojevskog: „Ako ima Boga, sve je dozvoljeno. Neka mi oprosti Fjodor Mihailovič.“ (str. 171.)
Motiv snova – u snu pripovedač daje potpuno oduška svojoj iracionalnosti, ona je tu neograničena. Primer kratkog sna: „Noćas sam sanjao nekog dečaka ili devojčicu. U beloj haljinici. Eros. Neko mi je šapnuo da je prestao da raste. Zagrlio sam ga. Osetio sam da mu je stomak natekao. Bio je bolestan, veoma.“ (str. 69.) Pripovedač sanja i devojku zbog koje misli da će poludeti od radosti; diktatora koji ubija, ali u snu biva kažnjen (san nadoknađuje ono što je na javi izostalo); sebe kako skakuće kao trup bez glave... U prepričavanjima snova su vrhunci pripovedačeve emocionalne i imaginativne slobode.



Likovi

Pored lika pripovedača, čiji tok svesti pratimo, roman pruža galeriju koloritnih, ekscentričnih i snažnih likova.
Deda, pod imenima Titus, Steva Nerejlić i drugim, očinska je figura za pripovedača. Pravi roditelji su mu umrli ili nestali na Golom otoku; njihovog uticaja nema, kao da je jedna čitava generacija preskočena. Deda je ginekolog sa ilegalnom lekarskom praksom, potom veliki kolekcionar umetničkih dela, a najzad i kolekcionar fetusa.
Kontrastan ovom liku je lik Bake, koja se nalazi na čelu policije i simbol je zle vlasti. Ona je ničija baka, a predstavlja pritajeno zlo, u naivnom i banalnom obličju; zlo koje se ne očekuje.
Schmitz je neka vrsta neutralnog ćutljivog savršenstva. Ona označava ljubav u romanu. Povezana je sa prirodom i zelenom bojom, prvom među bojama. Ima tri maske: žena-proleće, žena-leto i žena-zima. Kao i obično, kad je reč o ljubavi, postojanje Schmitz je vrlo nepouzdano, što ističe i sam pripovedač: „Danas mi skoknuli do Begrifenstana. Ja i ja, tj. Schmitz.“ (str. 78.) ili „Samo ja i Schmitz, ali veliko je pitanje da li ona stvarno postoji. Nisam siguran.“ (str. 44.)
„Slabog“ i „nezainteresovanog“ pripovedača možemo posmatrati i kao lika. Njegovo pripovedanje je introspektivno, kontemplativno, a ujedno i distancirano u odnosu na sopstvenu ličnost. Osnovna težnja mu je da doživi Ništa, Prazninu, Odsutnost i Nepostojanje. To možemo razumeti i kao pražnjenje od svega, nestajanje bola. Do svog Ništa on možda i dolazi, na samom kraju, nultom kraju, na kom se ne zna šta se dogodilo, ili se nije dogodilo – ništa. Njegova vizura je uglavnom naturalistička i ironična. Ali ponegde provejava optimizam (osenčen ironijom): „Ne treba brinuti, kad-tad človeki će postati bolji, jer raspolažu beskonačnim vremenom, da ne kažem večnošću.“ (str. 76.)



Implicitna poetika i estetički pogledi

Pripovedač je fasciniran Transcendencijom i Muzikom, stalo mu je do svojevrsne jednostavnosti i bazičnosti u umetnosti: „Ne potrošiti nijednu reč na trivijalnosti. Vezivati se samo za bazične stvari. Iako nisu bazične, one su uvek dobre, jednostavne i dobre, iz njih zrače zdravlje i okrepa.“ (str. 69.)
Brojne su reminiscencije na mit i književno nasleđe. Pripovedač čita Floberovo delo, voli da sluša Malera i Vivaldija, a dok izlaže svoje teorije, poziva se na Šopenhauera i Hajdegera. Fragmentarno su opisane i neke slike, a u prvom planu je delo Rembranta, kao jednog od bazičnih slikara. Pripovedač daje prednost staroj kineskoj poeziji nad savremenom poezijom, jer ovoj drugoj nedostaje upravo bazičnost; kaže: „Ali današnja poezija je psihopatologija.“ (str. 83.) U njegovim literarnim reminiscencijama najprisutnije su ideje i likovi Dostojevskog. Razmatra njegove ideje o Bogu, i ističe kompleksnost lika Stavrogina (roman Zli dusi, F. M. Dostojevski) koga bi voleo da sretne, ali uspeva da sretne samo ljude poput Vronskog.
Pripovedač daje mnoge iskaze o prirodi umetnosti, od kojih su neki među sobom protivurečni:
„Moje pisanje je samočitanje.“ (str. 31.) „Svaki pisac je đubre, to tvrdokorno „Ja“ i „moje“ ne prestaju nikad.“ (str. 30.)
Postavlja zanimljivu tezu/pitanje: „Da li je umetnost čisto ženska stvar, kao što je istorija čisto muška?“ (str. 51.) Ovim se implicitno dotiče iracionalnosti, kao bitnog umetničkog faktora.
Ističe privatni aspekt umetnosti i njeno važno učešće u ličnom i intimnom životu: „Ali ko je Kazeres, ili Mocart, ili Skardaneli? Sve su to prilike koje na neki način lično poznajem.“ (str. 106.) „Umetnost postoji samo kao moj, lično moj doživljaj, koji ne može niko da mi ukrade.“ (str. 151.) „Pis-karanje je ipak samo traganje za porodicom, građenje porodice, pokušaj povratka.“ (str. 169.)
Danas imamo izobilje umetnosti, a spisateljski posao podrazumeva posedovanje znanja, informisanosti i veštine. „Samo veštinom možeš obrlatiti publikum, niko ti neće zavideti na nekoj posebnoj emociji, na tonu.“ (str. 31.) Pijaca je metafora za savremenu domaću literarnu scenu.
Dominatni pripovedačevi stavovi o umetnosti iskazani su kroz priču o komuni umetnika performera, koji su delovali sedamdesetih godina. Komuna je bila smeštena u Ulici Teslinih devojaka, a članovi su voleli rastafarijanstvo, islam i sufi-mistiku. Istaknuti član je Žerlinski, čiji je jedan od predloga samokastracija u formi performansa. On i od sopstvene smrti pravi umetničko delo, priznavši u poruci kriminalni akt za koji nije kriv, pa tako i s one strane života manipuliše ljudima i događajima. Članovi komune opsednuti su avangardnim idejama, o Odsutnosti, Praznini i Skrivenom bogu. Njihovi estetički pogledi otelotvoruju se u „nevidljivoj umetnosti“ – umetničkom aktu koji nema gledalaca.



Naše vreme

Tok svesti uvek pripada sadašnjem trenutku, pa tako čitajući roman Quattro stagioni dobijamo umetničko ogledalo vremena u kom živimo. Svako doba nosi svoje specifičnosti, ali u kolektivnom nesvesnom u 21. veku vrlo je prisutna ideja apokalipse, ne u smislu skore propasti svega, već u zajedničkom osećaju da živimo vreme nakon vremena. Danas dominiraju laganje, površnost, ubrzanje privida, narastanje haosa... „Sve se ponavlja, ali šta s tim? Užas postaje dosadan.“ (str. 168.)
Pripovedač povremeno odlazi kod svog vrača, a to je danas psihijatar. Jedan od lajt motiva je Roršahova mrlja, što simbolizuje pluralizam perspektiva koje imamo – bezbroj je mogućih vizura sveta u kome živimo.
Okruženi smo prividima, a nedovoljno vešti da razlikujemo bitno od nebitnog i nedovoljno spremni da tragamo za suštinom. „Nije bitno što je stvarnost privid, što je stvarnost iluzija, nego to da je privid stvarnost. Privid dejstvuje. Iako, neki človeki to uopšt ne razumiju, nemaju nikakvi problem u vezi sa tim. Za njih je sve stvarno.“ (str. 160.)
Specifičnosti današnjice odražavaju se i na umetnost: „Šta znači original u doba tehničke reprodukcije? Bitno je da je delo kao ideja u vidu bezbrojnih reprodukcija dostupno svima.“
I izabrani pripovedni oblik – tok svesti – posledica je savremenog načina života. Imamo svu moguću slobodu, ali da li smo emotivno spremni za toliko slobode? Današnja kolektivna svest se iskazuje u fragmentima, prepunjena je informacijama, utiscima i naporom da se čovek u svemu tome snađe.

Roman Slobodana Tišme zaista unosi u naše čitalačko iskustvo ono što nam je potrebno: iskrenost, snagu, novinu i kvalitet.

Li Novak

DŽAN, Andrej Platonov,
roman u izdanju izdavačke kuće LOM, Beograd, 2009.

Ocena: * * * * *

Delo Andreja Platonova još uvek je nedovoljno istraženo, jer je u celini objavljeno tek pre tridesetak godina. Roman Džan objavljen je nakon piščeve smrti. U socijalističkoj Rusiji, Platonov je bio jedan od pisaca sa crne liste, „anarhistički element“, budući da je nakon kratkotrajnog oduševljenja Partijom zauvek iz nje istupio i napustio komunističke ideje. Zato je njegov književni rad stalno sabotiran, zabranjivano mu je štampanje knjiga u zemlji, a porodica mu je bila izložena torturi. I tada je bilo jasno da je Platonov izuzetna pojava u književnosti, pisac samosvojne i originalne poetike. Ova se posebnost ogleda najpre u jeziku. On ima veliki dar da dočara muzikalnost jezika, sa svim njegovim nijansama, intonacijama i ritmovima.
Roman Džan napisan je povodom sastavljanja zbornika o nastanku sovjetskih nacija u kome je učestvovalo više pisaca, na inicijativu Maksima Gorkog. Platonov je uzeo učešće na svoj način. Za socijaliste, centralna Azija je bila tabula rasa, pustinjski prostor bez ičega vrednog, stanište maloljudnih zaostalih plemena, pogodno mesto za izgradnju novog socijalističkog sveta. Po Platonovljevom osećanju, Azija je bila nešto sasvim drugačije. On je bio zainteresovan koliko za ljudsku kulturu, toliko i za divlji prirodni svet koji postoji nezavisno od čoveka. Po njemu, život pustinje zaslužuje naše divljenje i poštovanje koliko i druge forme života, jer do bitnih duhovnih saznanja i dubokih istina o svetu, može se najpre doći na teškom i zahtevnom prostoru kakav je pustinja. To su neki od stavova na koje nailazimo u romanu Džan, mističnoj pripovesti o narodu koji živi imajući samo sopstvenu dušu i goli život.
U mladosti, Platonov je iznosio manihejska uverenja u dualizam dobra i zla i u apsolutnu vrednost prosvetljenja zaostalih naroda. U vreme pisanja romana Džan, on već zna da preterana težnja ka prosvetljenju može odvesti u još dublju tamu.


Mesija novog vremena

Na samom početku romana, određeno je mesto Nazara Čagatajeva: „Sada se uzdigao visoko, na planinu svog uma.“ (str. 7.) Nekada dečak iz naroda Džan, „nikome potreban“, vraća se kao novi mesija, da sunarodnike dovede do sreće i blagostanja.
Mesijanstvo je među glavnim motivima, pa se roman u jednom ključu može čitati kao biblijska parabola. Nazar ima sve što jedan mesija treba da ima – misiju, izgubljeni narod, protivnike i posebne lične simbole. Najveći protivnik mu je ravnodušnost pripadnika naroda Džan, koji su prepreka sopstvenom spasenju. Drugi protivnik je Nur Muhamed – antimesija; on vodi narod na besmisleno putovanje, nadajući se da će usput svi poumirati, i brižljivo zapisuje mrtve u svoju beležnicu. Na eventualnim preživelima, može se zaraditi; lažni mesija razmišlja tržišno o narodu Džan: „Žene vrede više od muškaraca, one istovremeno služe za rad i za utehu, ali i muškarci se mogu dobro prodati, samo ako ne pomru tokom dugog putovanja.“ (str. 86.) Po njemu, najbolje rešenje je da nestanu i Džan i svako sećanje na njih.
Kao kontrast lažnom mesiji, još uverljivije deluje lik Nazara u ulozi istinitog mesije. „Čagatajev je voleo da razmišlja o onom što ranije ljudi nisu uspeli da učine i zato on to mora da učini.“ (str.106.) Na svom putu, on vraća u život starce koji su hteli da umru, jede pustinjski pesak i bori se sa orlovima koji mu jedu meso. Pomaže mu – žbun vetrovalj. Vetrovalj je važan simbol za Nazara. To je pustinjska biljka koja nije ukorenjena, već se kreće onako kako je nosi vetar. U ključnim trenucima, Nazar ide za vetrovaljem koji mu pokazuje put, u detinjstvu kada je odlazio iz pustinje i u mladosti kada se u nju vraća. Iza simbola vetrovalja skriven je moćniji simbol – simbol vetra. U učmalosti i mrtvilu pustinje, vetar je jedini koji donosi svežinu i promenu. Njemu se ne može naređivati, svojevoljan je i neobuzdan.
Neobična karakteristika Nazareva je njegova saosećajnost. On razume svako živo biće, voljenu ženu, gladnog starca, orla ili žbun; sposoban je da stvari sagleda iz ugla drugog. Poseduje duboko razumevanje ljudske prirode i veliku veru u ljude. Sebe doživljava kao zaštitnika i kao nekog ko pripada svima: „Osetio se kao tuđe dobro, kao poslednje imanje onih što ništa nemaju.“ (str.101.) Njegova velika empatičnost potiče još iz detinjstva, kada je bio dečak koji je „navikao da umire“. Smatra da „Ljudi se jedan od drugog hrane, ne samo hlebom nego i dušom, osećajući i zamišljajući jedan drugog...“ (str. 134.) Za njega su i udaljene ljudske sudbine međusobno povezane, a sve te sudbine on nosi u sebi, na svom putu. Svet posmatra kao veliko, smešno i tužno čudo: „Sve mu je bilo čudno u ovom svetu koji kao da je stvoren za neku kratku smešnu igru. Ali ta neozbiljna igra otegla se nadugo, večno, i niko više neće da se smeje, ne može.“ (str. 32.) U mislima se često bavi ljudskom sklonošću da se bude nesrećan: „Zašto ljudi vode računa o nesreći kad je sreća isto toliko neizbežna i često dostupnija od očajanja.“ (str. 79.) ili „U dubini razuma i sredini ljudskog srca nalazi se neprijateljska sila od koje se usred leta života mogu ugasiti žive blistave oči.“ (str. 22.) On skida sa ljudi odgovornost za njihovu nesreću, prebacujući je na neprijateljsku silu, koja se nalazi unutar čoveka, ali je nezavisna. Velika sposobnost za empatiju sa drugim je osobina koja čini ovog mesiju posebnim.
Nazar je tip književnog junaka bez oca, njegov biološki otac bio je vojnik u prolazu. Ovakav tip junaka obično ima neku vrstu supstitucije za očinsku figuru, a to je u Nazarevom slučaju – Lenjin. Figura Lenjina povezuje Platonovljevog junaka sa aktuelnim trenutkom. Nazar je poslat od Komunističke partije da u sistem vrati narod koji je iz njega ispao i da ga uvede u socijalistički raj. On, dakle, nije samostalni mesija već izaslanik partije. Ali, ovaj element pripovedanja je u više navrata podvrgnut prikrivenoj ironiji. Revolucija je pomenuta samo nekoliko puta, kao da su ti delovi umetnuti iz neumetničkih razloga. Rečenice o socijalizmu su suvoparne i nepoetične, za razliku od ostatka romana. Začudni detalj je završetak pisma koje Nazaru stiže od kćeri njegove supruge Vere, a koje govori o Verinoj smrti. Na kraju pisma devojčica kaže „pionirski pozdrav“, a te reči ostaju da vise u vazduhu kao nešto veštačko i nepotrebno. Partijski zadatak glasi: da narod Džan postane srećan, napredan i mnogoljudan. U odnosu na realnu situaciju, ovaj zadatak deluje kao zadatak za junaka bajke. To je Platonovljeva aluzija na komunističku utopiju.


Džan – duša koja traži sreću

Narod Džan živi u srcu azijske pustinje, a broji oko 47 ljudi. Hrane se travom sa vrelom vodom i nemaju ništa osim slabog tela i duše koja se sakrila. „Njegov narod je najveća sirotinja na svetu: izgubio je svoje telo u bedi pustinje, odbačen je od svrhe života i lišio se svesti i volje.“ (str. 109.) Sastoji se od nekadašnjih pripadnika raznih nacionalnosti – Turkmena, Karakalpaka, Uzbekistanaca, Kazaha, Kurda, Beludža, a tu ima i odbeglih robijaša, žena koje se nisu htele udati, i drugih koji su se iz svojih razloga odmetnuli iz delatnog sveta. Džan živi dremajući i u mašti; to su zaboravljeni ljudi, pomireni sa svime što se može desiti, i sa smrću: „Nikom se nije činilo da je biti živ sreća ili prednost.“ (str. 39.)
Po turkmenskom verovanju, reč „Džan“ znači – duša koja traži sreću. Ali ovi nomadi traže pre smrt nego sreću, sve dok se ne pojavi mesija – Nazar Čagatajev. Njihovo putovanje po pustinji naizgled nema mnogo smisla – sa jednog bednog mesta se premeštaju na drugo bedno mesto. Ali, cilj je ipak – njihov zavičaj. Po pustinji lutaju divlje ovce, za njima ljudi, za njima divlje zveri. Takvi su zakoni pustinje.
Platonov sugestivnim i emocionalnim opisima dočarava ogoljenost negostoljubive prirode. Pustinja je nazvana „dečijom zemljom“, kao ranom fazom u razvoju zemlje, koja na tom mestu nikad i ne odraste. Zemlja je često i personifikovana, u pripovedačevoj perspektivi i u Nazarevoj empatičnoj vizuri, koji oseća da „njen bol nije minuo“.
Među pripadnicima naroda Džan ima više snažnih likova. Devojčica Ajdim čuva u sebi sreću detinjstva uprkos okolnostima u kojima živi. Nazareva majka nosi tipične crte svog malog naroda. Toliko je fizički slaba, da nema snage da oseća. „Iznenadila se što je Nazar još živ, ali se nije iznenadila što se vratio; ona nije znala drugačiji život na svetu, osim ovog koji je iskusila, smatrala je da je sve na zemlji isto.“ (str. 49.)
Na svom putu, pod Nazarevim vođstvom, narod prolazi kroz razna iskušenja. Na kraju stiže do sreće i do skromnog blagostanja. To deluje pomalo bajkovito – čitav narod podseća na junaka bajke koji mora da izvrši teške zadatke da bi zaslužio svoj srećan kraj; ali je takav završetak ujedno i realističan – posle mora patnji, realna dostižna sreća je ono što se najčešće dobije.
Posmatrajući svoj narod, i vodeći ga, Nazar dolazi do mnogih zaključaka o ljudima. „Čagatajev je ovde shvatio život“ (str. 78.), jer je u plemenu Džan život nag. Za Nazara, čovek postoji samo ako ga se neko seća i ako ga neko voli. Iako su pripadnici naroda Džan svedeni na tela, i njihovo postojanje zavisi od duševnog – od osećanja. Duša je najbitnija, čak i u telu koje ima samo sebe.


Erotizam duše

Pored putovanja sa narodom Džan, Nazar Čagatajev kreće i na intimno putovanje. Njegova potraga za ljubavlju je istovremeno i potraga za sopstvenom dušom. „Voleo je da oseća drugi život i drugo telo, činilo mu se da tamo postoji nešto tajanstvenije i lepše, nešto stvarnije nego u njemu samom.“ (str. 108.)
On voli više žena – Veru, Ksenju, Ajdim i Hanom; ali, zaljubivši se u narednu, ne prestaje da voli pređašnju, pa razne ljubavi istovremeno tinjaju u njemu. Prema svakoj ženi njegova ljubav je potpuna i svakoj pruža ono što je baš njoj potrebno, ali ipak svaku i napušta.
Ljubav prema Veri je tužna, jer ova junakinja uvek posmatra krajnji ishod događaja – kraj ljubavi, kraj života... Na primer, dok nosi dete u utrobi, već zamišlja vreme kada je ono odraslo i otišlo od nje. Ljubav prema Ajdim ispunjena je telesnim; element telesnog snažno je prisutan u plemenu Džan, budući da je njihova vidljiva egzistencija svedena na osnovne telesne funkcije.
Promene emocija su nagle, ljubavna nesreća, kao i sreća, nailazi iznenada. Nazareva emocionalnost ima nečeg nelogičnog u sebi; kao da nije u skladu sa spoljašnjom realnošću sveta, već sa unutrašnjom realnošću lika.


Osobenosti pripovedanja

Prostor pripovedanja je pustinjska stepa u dubini Azije. Reč je o oblastima Sari-Kamiš i Ust-Urt, u delti Amudarje. U svetu romana snažno je prisutan biljni i životinjski svet, u čijem prikazu Platonov često koristi postupak očuđavanja.
Termine „očuđavanje“, „oneobičavanje“ i „začudnost“ često koristimo kada govorimo o ruskoj književnosti 19. i 20. veka. Pod njima se najčešće podrazumeva opis veoma neobične situacije ili fantastičnog bića običnim svakodnevnim govorom; ili obrnuto – svakodnevna pojava se „oneobičava“, odnosno opisuje se posebnim poetskim jezikom i na nju se baca novo svetlo. Svet se posmatra iz početka, kao iz ugla deteta, kao da ga vidimo prvi put.
Pred očima čitaoca, pustinjska stepa se javlja kao tajanstven prostor, na kom žive „nikad viđena bića“ i čuju se čudni omamljujući zvuci. Pesak i vetar proizvode raznorodne zvuke, poput muzičkih instrumenata. Pustinjska stvorenja su likovi na granici fantastike, a taj utisak pisac stvara jednim začudnim detaljom u njihovom ponašanju ili izgledu. Primer je opis psa koji pravi pokret čeljustima kao da laje, ali se ništa ne čuje; potom opis pustinjske kamile: „Tada je zatvorila oči; učinila je to jer nije znala kako se plače.“ (str. 31.) ili divljeg ovna predvodnika: „Ovan je živeo uvređen, želeo je da postane pas.“ I sam vetrovalj – simbol Nazarevog mesijanstva – je polufantastična biljka: nema korena, a opstaje u pustinji. Personifikacijama biljnog i životinjskog sveta pisac stvara snažnu sugestiju da sve ima dušu i da je duša u svemu – u žbunu vetrovalju, žednoj kamili ili tihom vetru.
U naizgled realistično tkivo romana, pisac umeće mnoge elemente začudnosti, čime se stvara jedna posebna omamljujuća atmosfera romana Džan. Kad koristi postupak očuđavanja, karakterističan za rusku književnost, Platonov je samosvojan. On jezik koristi na poseban način, gradeći diskurs romana Džan, kao i poseban skup simbola i stilskih figura. Dela Platonova nisu laka za prevođenje i treba odati priznanje prevodiocu koji se usudi da pođe u tu avanturu.
Motivacija za postupke likova često je iznanađujuća, na pr: „Legao je uz bolesnika s najvišom temperaturom, želeći da se ugreje.“ Kao što su životinje personifikovane, ljudi su ponegde animalizovani. Pripadnik malog naroda spava cele zime, „da bi čuvao snagu koje nije bilo“ i iz praktičnih razloga – da bi manje jeo. Sve se spaja – ljudi, životinje, biljke, kamenje, deo su istog prirodnog poretka, sve istu dušu nosi.
Metoda oneobičavanja koristi se i u opisu gradskih likova. Ksenja je „imala pravilno lice devojke, pomalo tužno od stida i nenaviklosti na život i bledo od umora rašćenja.“ (str. 20.) Ljubav se dešava bez uvoda, Nazar i Vera sasvim slučajno postaju muž i žena. Vera je jedan od neobičnijih likova, banalna koliko i poetična. Ona čuva svoju nesreću. Uvek je zagledana u krajnji tragičan ishod. Kada gleda čoveka, ona vidi njegov odlazak ili smrt. Ovaj lik je i anticipacija naroda Džan, koji takođe dugo čuva svoju nesreću i nikad je se u potpunosti ne odriče.
Možda najosobenija crta romana Džan je snažan emotivni naboj. Likovi su puni burnih i nesvakidašnjih osećaja, u susretu sa svetom i jednih sa drugima. Empatičan i eksplicitan u pokazivanju emocija je glavni junak Nazar, a takav je i pripovedač. Pripovedač je uronjen u svet romana i ima saosećajan odnos prema likovima. I njegova osećanja su promenljiva, a iskazi emotivno obojeni. Ponekad tvrdi da je svejedno živeti ili umreti, a potom glorifikuje život. Zbog pripovedačevih izliva emocija, tekst romana ponegde je nejasan i zbunjujuć. On izriče i vrednosne sudove o ljudima, životu i svetu, na pr: „Ljudi žive zbog rođenja, a ne zbog uma i istine.“ (str. 76.) U jeziku pripovedača prepleteni su poetičnost i naturalizam.
Iako izgleda da postoji vremenska i kulturološka razlika između savremenog čitaoca i pripadnika naroda Džan, to ipak nije tako. Svi smo mi Džan, to je naša ljudskost u ogoljenom i primarnom obliku. Tehnološki napredak zavodi nas da pomislimo drugačije, ali dovoljni su bolest, prirodna katastrofa ili rat, da nas podsete na krhkost života i duše u nama.

Li Novak