Lidija Lagrini

BERNARDIJEVA SOBA
Slobodan Tišma
roman
KCNS, 2011.

Ocena: * * * * *

Jedna od onih knjiga o kojima je teško pisati, jer su samodovoljne i drugačije od svega. Gospodine Tišma, hvala vam što baš tako pišete. Da nije vas, mislila bih da je srpska književnost dobra, ali obična.
Kad čitamo Tišmu, kao da smo uduvani – samo klizimo...;)
I ova knjiga, kao i prethodna Quatro stagione, ima „rezime“ ili kratak sadržaj u poslednjem poglavlju, koji je namenjen „nestrpljivima“ (odnosno onima koji čine većinu u 21. veku – koji žure da se bave biznisom, ili svojim opsesijama, ili mehaničkim navikama, pa umetnost konzumiraju u instant obliku i tako ne dobijaju ništa).
Junak Pišta nalazi se van sistema (kao i drugi Tišmini glavni junaci). Nedelatan je, ceo život se nalazi unutra, u njegovoj glavi. Ima jaku potrebu da bude stalno nadahnut, to ga vozi.
Roman Bernardijeva soba predstavlja i neku vrstu nežne pobune protiv knjiga koje su se ustalile, na koje se publika privikla, a koje ne donose ništa novo.
Ovo delo zaslužuje dublju analizu od ove moje recenzijice. Odličan je pogovor Maje Solar, kao i tekstovi u 464. broju časopisa Polja .
Citati iz romana:
„Suvi tvrdi predmeti su jasno definisani, odeljeni jedni od drugih, ali vlažnost poništava granice i predmeti se mešaju, prelaze jedan u drugi, predmeti gube svoj identitet, što je zabrinjavajuće. Isti je slučaj i sa ljudskim individuama. Zato se valjda plašimo preterano emotivnih ljudi, bežimo od ljudskog plača kao od kuge.“ (str. 38.)
„Ali ono što je „ponašanje“, odnošenje prema drugom, to je „razmišljanje“ unutar svakog pojedinca, „ponašanje“ prema samom sebi. A da li tu može biti umerenosti, a da to ne kvalifikujemo kao samoobmanjivanje.“ (str. 23.)

Li Novak