QUATTRO STAGIONI, Slobodan Tišma

Ocena: * * * * *




Kod savremenih pisaca vidljiva je težnja da se ne koriste istim jezičkim i stilskim sredstvima kao pisci pre nekoliko decenija. Stvarnost se ubrzano menja, kao i naš pogled na svet, i naš govor, pa zato tražimo nove reči i nove forme. Svedoci smo svojevrsnog „ubrzanja vremena“, izazvanog amplitudom tehnološkog napretka koja je gotovo vertikalna. Književni jezik je živa materija, komplamentarna stvarnosti. Ovu pojavu ilustruje i nova knjiga Slobodana Tišme Quattro stagioni, roman slobodne imaginacije i visokog umetničkog kvaliteta.

Jezik

Pripovedni stil Slobodana Tišme ispunjen je duhom i duhovitošću. Pisac pokazuje ljubav prema stvaranju novih reči: človek, prijaptel (prijatelj), znanjeposednik, smislovao (smilovao), bratovština, teleguzija, nešt (nešto), paravana... samo su neke od njih. Pisac menja jezik, po svom nahođenju ulepšava reči koje mu se manje sviđaju, igra se rečima, i povremeno roman dobija odlike poetske proze.
Isti grad (možemo pretpostaviti da je reč o Novom Sadu) pripovedač različito imenuje – Đurvidek, Lurvidek, Šurvidek, a slično je i sa Begeristanom (Beogradom). Kao da su gradovi na neki način jedna te ista stvar i nije mnogo ni bitno kako se zovu.
Ime devojke Schmitz ili Šmic, simbola ljubavi u romanu, opet nosi u sebi melodičnost i lepotu jezika.
Poigravanja jezikom unose mnogo svežeg daha i vraćaju uživanje u proces čitanja. Neka su slučajni plod mašte, a neka imaju implicitne ili eksplicitne povode.
„Prijaptel“ – imenica „prijatelj“ u vokativu, čest je usklik pripovedača. Dominantni tok svesti time se ponegde pretapa u pripovedanje u 2. licu, što predstavlja i težnju za slušaocem/sagovornikom, odnosno recepcijentom pripovesti. „Prijaptel“ je i dvostruki glas istog pripovedača, njegovo obraćanje samome sebi, koji se upozorava da u nečem ne pretera.
Lepo nađena reč „človek“ ima poreklo u našem kolektivnom detinjstvu. U zemlji koja više ne postoji nekada smo svi voleli da igramo popularnu društvenu igru, koju je recimo otac kupio na službenom putu u Ljubljani, pod nazivom „Človek, ne jezi se“.



Oblik pripovedanja

Dominantan oblik pripovedanja je tok svesti. Zbog tog izbora, pisca možemo svrstati u neoavangardiste, ukoliko uopšte ima smisla precizno književno-teorijsko klasifikovanje dela koje se svojom formom zalaže za potpunu izražajnu slobodu.
Svest koja pripoveda ne gubi nit (samo je namerno prekida i sastavlja), lucidna je i nije hermetična. Rečenica nije isprekidana, već uglavnom celovita, logična i pravilna. Nepouzdan, nestabilan pripovedač ne zna da li se nešto desilo danas ili prošle godine u ovo vreme, što ilustruje pojavu rastakanja vremena, tipičnu za tok svesti. O pojmu svesti govori i sam pripovedač, koji voli da sebe posmatra sa distance: „Sve je tako komplikovano. Samo ljudsko telo je lavirint. Tunel čula?! I onda još ta nepojmljiva svest sa svojim paradoksom. U svakom slučaju, tvoja svest nije u prostoru, uvek je izvan svega.“ (str. 70.)
Nekoliko događaja ispripovedanih na tradicionalni način čine da se naracija ne raspadne i da zadrži koherentnost: prva i druga pljačka kioska i posledice; ginekološka praksa pripovedačevog dede Nerejlića i sudbina žene iz Somalije, a potom priča o dedinim kolekcionarskim pasijama. Međutim, autor kao da ne želi da se previše zadržava u tradicionalnoj naraciji sa čvrstom i definisanom fabulom, već se brzo vraća u tok svesti.
Primer za njegov književni postupak je sledeći: „Ipak, sve se svodi na priču-miču (kiču), na neki sled događaja (to je taj spoljašnji plan) i na doživljaj (refleks, neko sredstvo za skidanje mrlja). Opet teorije! Priča je fatum, prijatel moj! Je l’ da? Da, da, da!“ (str. 182.)
U tekstu nailazimo i na zanimljive metanarativne komentare. Na primer, pripovedač komentariše usporavanje u naraciji – „Kakvo natezanje, pukotine. Curi na sve strane.“ (str. 137.) ili kada se naracija ubrza – „Mirno teče prema kraju, poskakuje.“ (str. 138.). Jednom se čak protivi svome delu: „Razmišljao sam kako da izađem iz ove priče. Da li je to moguće? Hoćeš da bežiš, prijatel? Nemoj, nije to u redu.“ (str. 141.)
U poslednjem poglavlju „Za nestrpljive“ rezimirana je i prepričana celokupna radnja, za one čitaoce koji su radoznali, a nemaju volje da pročitaju ceo roman. Naravno, ako se pročita samo ovo poglavlje, „radoznali“ čitalac ostaje lišen najboljih strana romana – jezičkih igara, kontemplacija, suptilnog prenošenja utisaka i osećanja, poetičnosti... Autorova ironija ovde je dvosmerna. Uperena je u pisce koji trikovima, umesto suštinom i kvalitetom, zasenjuju šire čitalačke mase. A takođe je pod oštricu ironije stavljen i prosečni čovek našeg doba koji do informacija želi da dođe na instant način, a za istinske spoznaje je lenj. Ironična preporuka namenjena je „nestrpljivom čitaocu“, odnosno onom ko je čitalac samo navodno.



Motivi

Motivski sklop je bogat, a značenja motiva se usložnjavaju zbog korišćenja brojnih stilskih sredstava.
Motiv Šumice - ovo mesto je vrsta ličnog raja, tu su pesma, spokojstvo, blaženost, zelena boja... Pripovedač se tu ponaša kao kralj šume i kontemplira: „Šuma je pre svega prostor slobode, nešto izvan sveta. U svetu nema slobode.“ (str.17.) Ipak, zemaljski raj nije večan – šumici preti uništenje.
Simbolika boja je prisutna u romanu. Glavne i suprotstavljene boje su zelena, koja simbolizuje prirodu, mir i sklad, i cinober, koja simbolizuje neprestano prolivanje krvi.
Motiv rata – dok se pripovedač kreće po svom malom prostoru, od Lurvideka do Begeristana, u toku je rat. Ali za to saznajemo iz uzgredne primedbe: „Inače, svuda besni rat, ta nevolja.“ (str. 40.) Simbolici rata i zla pripadaju večito živi likovi – bog Ares i porodica Bordžije. U ratno vreme, čovekovo zlo lice je vidljivije nego inače. Rat je doživljen kao nešto isprva smešno i klovnovsko (Hitler je, držeći govor, izgledao smešno kao pajac, ali se niko nije smejao), a potom užasno i nedokučivo: „Kako to da ljudi na zemlji toliko ratuju, a okruženi su Muzikom sfera?“ (str. 107.) Naš domaći rat obeležen je i našim domaćim besmislom: „Ni ovog leta nećemo nikud putovati. Ne samo da smo zatvoreni sa svih strana ratom nego jednostavno nemamo ideju.“ (str. 119.)
Motiv Boga – obrađen je mahom na ateistički način. Iako Bog ne postoji, postoje oni koje je postavio na zemlju, a to su direktori i predsednici. Autor, ironično razmatrajući instituciju oprosta grehova, parafrazira Dostojevskog: „Ako ima Boga, sve je dozvoljeno. Neka mi oprosti Fjodor Mihailovič.“ (str. 171.)
Motiv snova – u snu pripovedač daje potpuno oduška svojoj iracionalnosti, ona je tu neograničena. Primer kratkog sna: „Noćas sam sanjao nekog dečaka ili devojčicu. U beloj haljinici. Eros. Neko mi je šapnuo da je prestao da raste. Zagrlio sam ga. Osetio sam da mu je stomak natekao. Bio je bolestan, veoma.“ (str. 69.) Pripovedač sanja i devojku zbog koje misli da će poludeti od radosti; diktatora koji ubija, ali u snu biva kažnjen (san nadoknađuje ono što je na javi izostalo); sebe kako skakuće kao trup bez glave... U prepričavanjima snova su vrhunci pripovedačeve emocionalne i imaginativne slobode.



Likovi

Pored lika pripovedača, čiji tok svesti pratimo, roman pruža galeriju koloritnih, ekscentričnih i snažnih likova.
Deda, pod imenima Titus, Steva Nerejlić i drugim, očinska je figura za pripovedača. Pravi roditelji su mu umrli ili nestali na Golom otoku; njihovog uticaja nema, kao da je jedna čitava generacija preskočena. Deda je ginekolog sa ilegalnom lekarskom praksom, potom veliki kolekcionar umetničkih dela, a najzad i kolekcionar fetusa.
Kontrastan ovom liku je lik Bake, koja se nalazi na čelu policije i simbol je zle vlasti. Ona je ničija baka, a predstavlja pritajeno zlo, u naivnom i banalnom obličju; zlo koje se ne očekuje.
Schmitz je neka vrsta neutralnog ćutljivog savršenstva. Ona označava ljubav u romanu. Povezana je sa prirodom i zelenom bojom, prvom među bojama. Ima tri maske: žena-proleće, žena-leto i žena-zima. Kao i obično, kad je reč o ljubavi, postojanje Schmitz je vrlo nepouzdano, što ističe i sam pripovedač: „Danas mi skoknuli do Begrifenstana. Ja i ja, tj. Schmitz.“ (str. 78.) ili „Samo ja i Schmitz, ali veliko je pitanje da li ona stvarno postoji. Nisam siguran.“ (str. 44.)
„Slabog“ i „nezainteresovanog“ pripovedača možemo posmatrati i kao lika. Njegovo pripovedanje je introspektivno, kontemplativno, a ujedno i distancirano u odnosu na sopstvenu ličnost. Osnovna težnja mu je da doživi Ništa, Prazninu, Odsutnost i Nepostojanje. To možemo razumeti i kao pražnjenje od svega, nestajanje bola. Do svog Ništa on možda i dolazi, na samom kraju, nultom kraju, na kom se ne zna šta se dogodilo, ili se nije dogodilo – ništa. Njegova vizura je uglavnom naturalistička i ironična. Ali ponegde provejava optimizam (osenčen ironijom): „Ne treba brinuti, kad-tad človeki će postati bolji, jer raspolažu beskonačnim vremenom, da ne kažem večnošću.“ (str. 76.)



Implicitna poetika i estetički pogledi

Pripovedač je fasciniran Transcendencijom i Muzikom, stalo mu je do svojevrsne jednostavnosti i bazičnosti u umetnosti: „Ne potrošiti nijednu reč na trivijalnosti. Vezivati se samo za bazične stvari. Iako nisu bazične, one su uvek dobre, jednostavne i dobre, iz njih zrače zdravlje i okrepa.“ (str. 69.)
Brojne su reminiscencije na mit i književno nasleđe. Pripovedač čita Floberovo delo, voli da sluša Malera i Vivaldija, a dok izlaže svoje teorije, poziva se na Šopenhauera i Hajdegera. Fragmentarno su opisane i neke slike, a u prvom planu je delo Rembranta, kao jednog od bazičnih slikara. Pripovedač daje prednost staroj kineskoj poeziji nad savremenom poezijom, jer ovoj drugoj nedostaje upravo bazičnost; kaže: „Ali današnja poezija je psihopatologija.“ (str. 83.) U njegovim literarnim reminiscencijama najprisutnije su ideje i likovi Dostojevskog. Razmatra njegove ideje o Bogu, i ističe kompleksnost lika Stavrogina (roman Zli dusi, F. M. Dostojevski) koga bi voleo da sretne, ali uspeva da sretne samo ljude poput Vronskog.
Pripovedač daje mnoge iskaze o prirodi umetnosti, od kojih su neki među sobom protivurečni:
„Moje pisanje je samočitanje.“ (str. 31.) „Svaki pisac je đubre, to tvrdokorno „Ja“ i „moje“ ne prestaju nikad.“ (str. 30.)
Postavlja zanimljivu tezu/pitanje: „Da li je umetnost čisto ženska stvar, kao što je istorija čisto muška?“ (str. 51.) Ovim se implicitno dotiče iracionalnosti, kao bitnog umetničkog faktora.
Ističe privatni aspekt umetnosti i njeno važno učešće u ličnom i intimnom životu: „Ali ko je Kazeres, ili Mocart, ili Skardaneli? Sve su to prilike koje na neki način lično poznajem.“ (str. 106.) „Umetnost postoji samo kao moj, lično moj doživljaj, koji ne može niko da mi ukrade.“ (str. 151.) „Pis-karanje je ipak samo traganje za porodicom, građenje porodice, pokušaj povratka.“ (str. 169.)
Danas imamo izobilje umetnosti, a spisateljski posao podrazumeva posedovanje znanja, informisanosti i veštine. „Samo veštinom možeš obrlatiti publikum, niko ti neće zavideti na nekoj posebnoj emociji, na tonu.“ (str. 31.) Pijaca je metafora za savremenu domaću literarnu scenu.
Dominatni pripovedačevi stavovi o umetnosti iskazani su kroz priču o komuni umetnika performera, koji su delovali sedamdesetih godina. Komuna je bila smeštena u Ulici Teslinih devojaka, a članovi su voleli rastafarijanstvo, islam i sufi-mistiku. Istaknuti član je Žerlinski, čiji je jedan od predloga samokastracija u formi performansa. On i od sopstvene smrti pravi umetničko delo, priznavši u poruci kriminalni akt za koji nije kriv, pa tako i s one strane života manipuliše ljudima i događajima. Članovi komune opsednuti su avangardnim idejama, o Odsutnosti, Praznini i Skrivenom bogu. Njihovi estetički pogledi otelotvoruju se u „nevidljivoj umetnosti“ – umetničkom aktu koji nema gledalaca.



Naše vreme

Tok svesti uvek pripada sadašnjem trenutku, pa tako čitajući roman Quattro stagioni dobijamo umetničko ogledalo vremena u kom živimo. Svako doba nosi svoje specifičnosti, ali u kolektivnom nesvesnom u 21. veku vrlo je prisutna ideja apokalipse, ne u smislu skore propasti svega, već u zajedničkom osećaju da živimo vreme nakon vremena. Danas dominiraju laganje, površnost, ubrzanje privida, narastanje haosa... „Sve se ponavlja, ali šta s tim? Užas postaje dosadan.“ (str. 168.)
Pripovedač povremeno odlazi kod svog vrača, a to je danas psihijatar. Jedan od lajt motiva je Roršahova mrlja, što simbolizuje pluralizam perspektiva koje imamo – bezbroj je mogućih vizura sveta u kome živimo.
Okruženi smo prividima, a nedovoljno vešti da razlikujemo bitno od nebitnog i nedovoljno spremni da tragamo za suštinom. „Nije bitno što je stvarnost privid, što je stvarnost iluzija, nego to da je privid stvarnost. Privid dejstvuje. Iako, neki človeki to uopšt ne razumiju, nemaju nikakvi problem u vezi sa tim. Za njih je sve stvarno.“ (str. 160.)
Specifičnosti današnjice odražavaju se i na umetnost: „Šta znači original u doba tehničke reprodukcije? Bitno je da je delo kao ideja u vidu bezbrojnih reprodukcija dostupno svima.“
I izabrani pripovedni oblik – tok svesti – posledica je savremenog načina života. Imamo svu moguću slobodu, ali da li smo emotivno spremni za toliko slobode? Današnja kolektivna svest se iskazuje u fragmentima, prepunjena je informacijama, utiscima i naporom da se čovek u svemu tome snađe.

Roman Slobodana Tišme zaista unosi u naše čitalačko iskustvo ono što nam je potrebno: iskrenost, snagu, novinu i kvalitet.

Li Novak

2 comments:

Ivana Ivošević Anđelković said...

Upravo sam pročitala ovu knjigu i htedoh da pišem o njoj, al sad neću. Dopada mi se kako si uočila i jasno istakla osnovne jezičko-stilske i druge momente. Ova knjiga je upravo ono što smatram novim i savremenim u književnosti, a malo je takvih.

booklover said...

tek sad sam primetila komentar (mnogo sam internet-neodgovorna, kao i fejsbuk-nekomunikativna;))
knjiga je potpuno luda i otkacena, trebalo je da dobije Ninovu nagradu, a ne da je dobiju razna realisticka ponavljanja;
vrlo me je inspirisala da poradim na mojoj knjizi

Post a Comment