Lidija Lagrini

THE MOMENT

Crazy from love
Unmotivated
Drunk and tired
Like a pale spot on a carpet.

This is an edgy moment.
Everything collapses.

Crazy from love.
(And you are... anyway.)

Wandering in languages,
Lost in a dark forest of love.

Crazy from love,
Sad and quiet, almost dead,
Wondering how you are,
Even if I already know,
The another form of the same. 

Žudnja za celinom Milan Orlić,
zbirka pesama,
Mali Nemo, Pančevo 2009.

Ocena * * * *

Milan Orlić je naročita pojava na našoj književnoj sceni, zbog širokog poetskog sveta koji gradi svojim romanima, zbirkama priča i poezije.
Knjiga „Žudnja za celinom“ obuhvata trideset pet pesama, u 8 ciklusa. Reč je o zbirci brižljivo tražene kompozicije, koja oličava svojevrsnu harmoniju u vremenu. Ali, i u harmoniji ostaje, kako se u naslovu ističe – žudnja za celinom.
Hronotop Grada i mnogi drugi motivi povezuju ovu zbirku sa prethodnim knjigama. Pristup zasnovan na višestrukoj povezanosti sa onim što prethodi i što sledi, daje celokupnom Orlićevom delu otvorenost i intertekstualnost.
U Orlićevom literarnom svetu, veoma je prisutna delikatna ironija.

Pesma koja otvara zbirku je „Ako laste“. U njoj se oseća čežnja za sigurnošću, jer je u nas sve samo moguće, ali ne i sigurno. Nisu nam zagarantovane ni najobičnije stvari. Lasta je simbol svežeg novog daha u postmodernoj svaštari; to je ujedno i biće koje je prisutno, ali ne poseduje veliki uticaj.
Ciklus „Rođendanskih pesama“ vodi nas kroz lično vreme lirskog subjekta. Ostaje utisak da nikad nije dovoljno vremena za življenje.
Pesma „Blago je govorio Haron“ predstavlja završetak putovanja, ali i početak novog. U ovom ciklusu čitaocu je predočena punoća života, koji se sastoji od trenutaka čiste imaginacije i od trenutaka punog telesnog življenja.
Ciklus „Večnost i jedan dan“ sadrži više mitoloških i literarnih reminiscencija i obuhvata raznolike pesme. U jednoj je lirski subjekt – Borhes, a u drugoj Isus. U njima je iskazana vera u svrhovitost poretka stvari. Internet, kao neizbežno obeležje postmodernog sveta, motiv je u više pesama. U jednoj od njih, Godo nije stigao, budući zadubljen u čari interneta. Čovek je pomalo izgubio svoj identitet u virtuelnoj simulaciji stvarnosti, i iz čitave zbirke čuje se iskrena želja lirskog subjekta da se vratimo prvom, suštinskom, napatvorenom.
Orlićevo stvaralaštvo karakteriše citatnost iza koje stoji velika erudicija. Zato se čitalac mora upustiti u istraživanje, ukoliko želi da dopre do mnogih nivoa ovog dela. Pesnik nema težnju da njegova poezija bude svima jasna.
U ciklusu „Čuvari vatre“ razmatra se suština pesnika i pesništva danas. Autor je duboko svestan svoje pesničke prirode – „biti pesnik“ je esencijalno obeležje ličnog identiteta. Ponegde se o pesniku govori kao o uzvišenom biću, a ponegde je to podvrgnuto ironiji. Prošlo je vreme kada su pesnici bili slavni – „Zanat spisateljski više nije lep: / samo je proklet.“ (str. 57.)
U ciklusu „Zu den sachen selbst“ ostaje fokusiranost lirskog subjekta na sopstvenu pesničku prirodu. U prvi plan se postavlja tematizacija savremene poezije, jer – sve je već rečeno, današnjim pesnicima ostalo je „jedva nešto“.
Ciklus „Pesme iz plutajućih boca“ dotiče se fenomena komunikacije. Internet komunikacija se ispostavlja kao privid. Mnogo je stvarnija komunikacija pomoću poruka u bocama. Pesnik iskazuje veru da su prave reči i prave poruke uvek važne, kao i forma i medij za prenošenje poruke.
Pesma „Možda laste“ koja zatvara zbirku povezana je sa prvom pesmom. U njoj se ostavlja mogućnost da se laste (otvoren i značenjima ispunjen simbol) ipak vrate.
P.S. kombinacija boja i fonta na koricama nije najsrećnije rešenje.

Li Novak

--> ANTOLOGIJA SRPSKE URBANE POEZIJE


Ocena: * * * * *

U vreme kada, barem naizgled, dominiraju drugačije vrednosti, čini se da je poezija izgubila svoje nekadašnje mesto. Ipak, istina je da je poezija samo izmeštena. Ona (još) uvek ima svoje pisce i čitaoce, svoje teme, figure i metode. Srpski književni prostor nije izuzetak od globalnog stanja.

Zato je veoma značajno izdanje Izdavačke kuće Samizdat – Antologija srpske urbane poezije, sa podnaslovom „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam“. Pesme je izabrala Radmila Lazić, a zastupljeni pesnici su: Danica Vukićević, Dragoslav Dedović, Zvonko Karanović, Nataša Žižović, Srđan Valjarević, Nenad Jovanović, Milena Marković, Miloš Komadina, Nina Živančević i dr.

Ovi pesnici imaju mnogo toga zajedničkog. Napustili su do nedavno moderan hermetizam i apstraktnost. Okreću se konkretnom, svakodnevnom, živom, savremenom, prisutnom. Grad je jedan od glavnih likova i on korača uporedo sa lirskim subjektom, menja se, raste, pokazuje različita lica i ima svoje priče.
Neki od ovih pesnika zanemareni su i neprihvaćeni od strane "zvanične" kritike, bez pravih razloga. Na primer zato što, iako pišu i misle na srpskom, ne žive u Srbiji. Pesme iz antologije obeležene su devedesetim godinama, kao i životi autora, kao i životi sviju nas. Nemaština, miloševićevska Srbija, rat i njegovi tragovi, sve je to neizbežno prisutno u knjizi.

Poezija i jeste doživljaj stvarnosti, odgovor na stvarnost kao takvu. Po nekim teorijama, poezija je viši stepen komunikacije, kojom komuniciraju oni što duboko osećaju unutrašnjost života. Pa kako onda iko od trgovaca knjigama može reći da ne postoji potreba za poezijom, da nema pesnika ni čitalaca? Ova antologija nas uverava u suprotno – ima vrlo značajnih pesnika, koji istrajavaju, objavljuju i po 8, 9, 10 knjiga i koji tiho pronalaze svoju književnu publiku. Oni nisu prepoznati i priznati klasici. Oni žive i pišu danas i za današnje čitaoce.

Danica Vukićević je pesnikinja koja u lirskim fragmentima pruža mnogo strasti i nervnog uzbuđenja. Njen pesnički glas je uznemiren i kroz njega progovara stalna napetost između lirskog „ja“ i sveta.

Kroz pesme Dragoslava Dedovića progovara (nepremostivo) iskustvo proteklih ratova i života u egzilu. Njegova poezija nije ni opora ni patetična, već je srčana i moćna. Ratni zločinci koji raspravljaju o Rilkeu, žrtve koje sa njima piju kafu, zemlja u kojoj je sve toliko strašno da je to za umreti od smeha – teme su Dedovića koji zna da je iskustvo rata trajno, i ne pokušava da iz te datosti iskorači. Tu je, u njoj, to je život.

Zvonko Karanović je možda najpoznatije pesničko ime iz zbirke. Za njega je bitna rokenrol kultura i tekuća stvarnost, o kojoj govori jasno i otvoreno, jezikom svoje generacije. Najpoznatije pesme su mu: „Ovo nije savršen svet (koji želiš za sebe)“ i „Veliki umor“. U obe je tema miloševićevsko vreme, na koje i naslovi asociraju, sa svim konkretnim teškim, besmislenim ili smešnim pojedinostima.

Srđan Valjarević je takođe afirmisan pisac, čija dela su doživela niz prevoda i dobitnik je važnih evropskih nagrada. Podjednako su privlačni za čitanje njegovi romani i pesme. Roman Komo nedavno je za domaće tržište preveden na engleski i objavljen u izdanju Geopoetike u ediciji Serbian Prose at Translation. U pesmama, Valjarević govori često iz autsajderske pozicije, iz vizure ljudske slabosti. Ova pozicija mu omogućava da dopre do srži stvari, postižući specifičnu emocionalnu ogoljenost.

Mlada pesnikinja Nataša Žižović objavila je samo dve zbirke, ali se istakla zanimljivim i originalnim pripovednim tonom. Poezija Nenada Jovanovića je postmoderna, ali lišena suvišnog hermetizma, a Dragana Mladenović je mlada subverzivna pesnikinja i buntovnik s razlogom. Srpskoj pomalo uspavanoj književnoj sceni, koja se previše oslanja na široj publici poznata zvučna imena, i na izdanja koja trgovci postavljaju u knjižarske izloge, definitivno su potrebne ovakve knjige.

Li Novak