Lidija Lagrini

Драгослав Михајловић

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ,

збирка прича,

Завод за уџбенике,

Београд, 2010.

У својој најновијој збирци прича, Михајловић нам приповедањем преноси мирисе, боје и укусе СФРЈугославије у другој половини двадесетог века.

Снажно искуство, као што то свакако јесте голооточко искуство, јесте целоживотна тема за писање. Већ на почетку уведени су основни мотиви: полицијски досијеи (који се о државним неистомишљеницима воде и деценијама), политиком обојени и одређени животи, бирократско и хладно општење међу људима, страх од праћења и прогањања (типичан за голооточане), анимализација људских бића и др. Ови се мотиви касније кроз збирку развијају и варирају.

Место дешавања је малена земља на брдовитом Балкану, у којој живот није живот, и никако да живот постане. Иако се ликови надају и улажу труд, њихов живот остаје – преживљавање.

Облици приповедања

За разлику од својих ранијих дела (на пример Фреде, лаку ноћ, Петријин венац, Кад су цветале тикве), у којима употребљава читав низ различитих облика приповедања у првом лицу, у књизи Преживљавање Михајловић се определио за форму реалистичког приповедања у трећем лицу. Изузетак је последња приповетка по којој је књига насловљена, у њој приповедач говори из првог лица; али то не даје значајну боју приповедању, јер је он у функцији слушаоца. Почеци су углавном in medias res, па читалац одмах бива уведен у суштину судбина ликова.

Доминантан облик је приповедање у трећем лицу, али иза њега не стоји свезнајући приповедач, већ један емпатичан, лирски усмерен приповедач, близак ликовима и емотивно уплетен. Кроз неутрално приповедање, чује се прикривен глас главног лика, кроз описе, атмосферу, запажања и коментаре. У првој причи, Мика Џован његовог живота, приповедачки тон пун је сарказма усмереног на остатке комунистичког механизма; такав тон пре може припадати голооточанину (што главни јунак јесте), него неутралном трећем лицу. У истој причи, приповедање у првом и трећем лицу се повремено приближавају и стапају, на пример: „Млађи човек у стакленој портирници, обучен у неугледно сиво одело – само му фали титовка на глави, помислио је – помало укочено га је упитао да ли му је пријем заказан.“ (стр. 5.) У наизглед неутрално приповедање, често се меша полицијски или удбашки жаргон, или неки други жаргон, зависно од ликова који су у том тренутку приче битни. Дакле, Михајловићева стара љубав ка експериментисању у облицима приповедања, и овде се дискретно јавља.

У оквиру приче Лепо писање, поред осврта на прошлост, дат је и краћи есеј о делу Боре Станковића, кроз визуру главног лика. Али је занимљиво да се приповедачки тон и стил тог дела текста приближавају стилу писања самог Боре Станковића. Као да се код Михајловића разни измишљени и стварни ликови, приповедачи и јунаци, и сви други који имају неког значаја за причу, међусобно сусрећу у дискурсу, где успостављају невидљиве језичке везе.

Прича Умро је стари Луј почиње сугестивним описом, у ком се приповедачев тон стапа са емоцијама и доживљајем ликова, без дистанце. На пример: „То кишовито лето је од почетка било ћудљиво, али текло је ипак још донекле подношљиво, тако да се ништа дотле није могло назвати неуобичајеним.“ (стр. 121.) Приповедач осећа кишу на кожи онако како је ликови осећају, један је од њих.

Простори као сведоци

Кроз свет Михајловићевих ликова струји хладноћа. Она је у људима и у њиховој комуникацији. „Изрази молим вас, изволите, будите љубазни овде нису били познати.“ (стр. 7.) Али, хладноћа влада и простором – ходницима и степеницама соцреалистичких зграда. Простори су ненаметљиви сведоци прошлог времена.

Зграде мењају намену, некадашњи затвори и мучилишта – „кисели варошки затвор пун болесне влаге“ (стр. 54.) данас су школе или архиве. Без обзира на измењену функцију, те зграде носе сенку мрачне прошлости. Безличан простор архиве са досијеима Брозових политичких противника делимично је за јавност отворен у новије време. Сада досијее могу прочитати они о којима су вођени. „Полицајац је затим седео за уљаштеним конференцијским столом у невеликом салону за састанке. (Овде су, мислио је, на ширим састанцима, мора бити, још донедавно одлучивали кога ће по кратком поступку убити, а кога најпре наживо черечити.)“ (стр. 8.)

У свету Михајловићевог дела, животе мењају измишљене, случајне и изнуђене изјаве. Фасцикла – симбол бирократије и неличне комуникације – нарочито ако су у њој измишљени и намештени подаци, може одредити правац нечијег живота. „Ништа што се у његовом затвореничком и логорашком животу десило, па и много година касније, није се показало битније и дуготрајније него ова изјава.“ (стр. 26.)

Мењање функција зградама које су служиле за репресију и тортуру, има за циљ да се прошлост забашури, сакрије и избрише. Али то је немогуће у потпуности остварити. Макар и због тога што постоје живи људи и њихово сећање. Зоран из приче Мајмун у прозору у старости се враћа на место некадашњег затвора. Покушава да реконструише позицију оближњих кућа чије је становнике слушао са свог затворског прозора. „Стајао је и гледао у двориште и помало му се чинило као да гледа у свој некадашњи живот.“ (стр. 67.) Ова реченица се може односити и на ток читаве збирке, која је и сама – поглед у некадашњи живот.

Главни ликови

Носиоци радње имају доста заједничког. По образовању су махом интелектуалци – преводиоци, професори, лектори, писци... Осећајни су и осетљиви, углавном неуспешни на емотивном плану. Не иде им добро, имају осећај промашености сопственог живота. Већина има у свом искуству затвореничке дане на Голом отоку или по другим затворима. А то искуство мења личност и остаје заувек присутно у свести.

Логично размишљање се у доба комунистичког догматизма не прашта. Страда се због шале, вица или случајног коментара. Политика се уплиће у све сфере, у интимна и породична питања, а човек је изгубио могућу одступницу из наметнутих околности.

У причи Мајмун у прозору, главни лик је млади политички затвореник Зоран. Наслов представља његов основни телесни положај у затворској ћелији, положај у ком покушава да прими делић спољашње стварности. Видљива је анимализација људског бића до које репресивни услови живљења доводе. И његов свакодневни простор је попут животињског кавеза – „За ту стазу, коју је сваког дана прелазио стотинама пута, било му је потребно пет корака. Пет корака нагоре, према прозору, пет корака надоле, према вратима и ходнику. Ни великих ни малих. Обичних пет корака.“ (стр. 52.) Када Зоран изађе из затвора, реакције суграђана су продужетак казне – „Нико се не би усудио да му приђе ни да га поздрави. Видели су га као живог мртваца и нису се на мрцину освртали.“ (стр. 58.)

Политичке противнике друштво дочекује са паранојом. Тако је и са јунаком приче Миш бели срећу дели. Сви мисле да имају право да га сумњиче и проверавају. У репресивним системима непристојно су избрисане границе између јавног и приватног – жртва губи право на своју приватност и породичну интиму. „Она (учитељица) уствари није разумела како он, политички противник и бивши затвореник, може своје дете добро да васпита.“ (стр. 33.) У Михајловићевом делу, човек је политички одређена животиња.

Прича Лепо писање се разликује јер не обрађује голооточку тематику, већ необичну љубавну причу између старог професора и младе сеоске девојке. А главни јунаци завршне приче су примери како је овде судбина ван политике немогућа. Али, баш зато, њихов живот није живот, већ – преживљавање.

Лик Јована Тркуље је најочајнији међу Михајловићевим ликовима. Србин из Хрватске, принуђен да два пута оставља земљу, осиромашен, без љубави и ближњих. „Желео је тако мало, а ни то му се није остварило.“ (стр. 108.) Губитник је по начину размишљања, а стално се осећа као да је близу смрти. „Свестан да више нема никакве надокнаде и да је све што си за собом оставио ништавило, трице и кучине.“ (стр. 118.) „Шта сад мислити о себи? Шта мислити о својем живљењу које је тако протутњало ни у шта? Зашто се живело? Чему? Шта учинити сада, када се више нема шта учинити? Шта преостаје Јовану Тркуљи?“ (стр. 118.) Код већине водећих ликова присутна је резигнација и разочараност својим животом. Али код овог лика, она је потпуна, дефинитивна и неповратна.

На местима попут голооточких логора, једно људско биће се поставља изнад другог људског бића, тлачи га и мучи. Крајња последица оваквих појава је стварање хладног и равнодушног друштва, чији припадници у сусрету са злочином не реагују природно, већ само – посматрају и коментаришу, на нивоу трача.

За бивше логораше, можда највећи проблем голооточког искуства је управо – бесмисленост таквог искуства. Човек не може да нађе одговор – зашто му се то догодило и шта из тога има да научи. Зато што одговора ни нема.

„Они“ и други ликови

Главни ликови често имају своје антагонисте – људе из сенке који их невидљиво и опасно увек прате, и имају значајан утицај на ток њиховог живота. Злотвори су непознати, скривени у позадини. Њихове оптужбе, привођења и пресуде су нејасни, бесмислени и безразложни. Ти ликови често су само део апарата и немају обележја правих личности – „За истим столом преко пута њега седео је опет неки непрепознатљив млад човек који је незаинтересовано гледао у страну.“ (стр. 8.) Приповедач их неодређено зове „они“ и тиме истиче њихово припадање неименованом свеопштом злу. Они не дозвољавају својим жртвама чак ни херојску смрт, већ само смрт која изазива страх у другима. Жртве не познају добро своје злотворе, али зато злотвори о жртвином животу знају све.

У неким причама антагонисти главних ликова имају име и презиме, и тада јунаци у пару представљају архетипско добро и зло. Антагонист младог затвореника Зорана у причи Мајмун у прозору је исто толико млад затворски чувар; он мучи затвореника и без наређења виших инстанци, из чистог задовољства које зло у човеку прижељкује.

Највећи међу злотворима је лик Мике Џована. Он делује из сенке, из невидљивости, али је његов утицај на јунаков живот далекосежан. Његов чудовишан карактер осликан је на више начина. Описом личног простора: „У том пространом кабинету затворених прозора се, очигледно, много пушило и осећао се мешани задах на устајали никотин и неопране чарапе. Наоколо су се вукле празне зелене боце од минералне воде и оборене прљаве чаше са пикавцима на дну. Из свега у просторији нешто је говорило да ту борави човек незадовољан собом и испуњен нетрпељивошћу према свету, који не зна како да испуни свој празни живот.“ (стр. 20.) Анимализација овог мучитеља је потпуна. Током приче, он не проговара ни реч, већ се оглашава уз помоћ неколико узвика, који су налик на животињске. „Онда је из себе пустио некакав неартикулисани дебео глас, који посетиоци нису разумели.“ (стр. 21.) „А онда је још једанпут онако тихо мукнуо. И, спуштајући ногу са сточића, прстима десне руке мрднуо је нагоре.“ (стр. 21.) Његов лик постепено губи своју људскост, па он постаје необјашњиво чудовишно ружно зло, које губи материјалну телесност, излива се изван почетног тела, расплињава се и разлива по простору. На послетку, Џован тоне у овоземаљски мрак и ништавило, а то се дешава и његовом потомку. Тиме се изражава мала вера приповедача да зло бива кажњено од више силе.

Збирка приповедака Преживљавање предочава судбине – мале, обичне, типичне. Тиме се оставља утисак суморности. У главним ликовима углавном нема епске трагичности коју смо проналазили у Љуби Шампиону, Петрији, Лилики или Путнику. Последња реченица гласи: „Шта човек, мислим се, да ради са својим животом?“ (стр. 161.), а у њој је имплицитно дата основна нит читаве збирке.

Ове приповетке су поглед у прошлост. Носталгичан и испуњен тежином, али неопходан поглед уназад. Из њих чујемо притајени крик приповедача да права будућност и не постоји, уколико се нисмо добро загледали у оно што смо оставили иза себе.

Ли Новак