Lidija Lagrini

RECEPT
Pokušajte jednom, dok čitate veoma uzbudljivu knjigu, da mestimično pravite kratke pauze koje biste iskoristili za pogledanje u sat (koji je već pripremljen, na noćnom stočiću).
Primetićete:
1) da vreme sporo prolazi (od poslednjeg pogleda na sat prošlo je jedva 10 minuta)
2) da nijedan minut nije prošao uludo
3) doživljaj vremena kao zgusnute, fine, filom ispunjene mase
Probajte.

VREMENOST
Nekog nedeljnog jutra, poludelog od leda, Aleksandar je oštro udario okom u Lorenu, i - zaljubio se. Stresao je sedi sneg sa sede kose i pomislio: nije baš Lolita, ali... veoma podseća.
U subotu se probudio sa prolećnim mamurlukom. Uobičajeno, požurio je ka ogledalu (kao uostalom i ono ka njemu) i ovaj put susreo se sa svojim večito bludnim pogledom, oštrom bradicom, i tek ponekom sedom po mekanoj kosi. Dragi moj, još uvek izgledaš kao noćna bomba - izgovorio je ohrabrivo samome sebi. Ali, pogled mu je upao u prazan krevet posle njega, i to ga je malčice, tanko ali osetno, skolilo.
Petak je zanoćio pun žutih buba. Koliko još život nanosi tih pijanih, lakih petaka - pitao se nasmejani zgodni tridesetogodišnjak, zasanjanog, pametnog pogleda, koji je nosio muško-ženski nadimak - Saša. To ga nije smetalo da uzima žene raznih boja, da pretura i rasipa po njima dok im ne preostane ni uzdah, i da ih odbacuje bez i malenog napora. Sve zbog one kučke - možda je pomislio, a možda je to za njega pomislio neko drugi. Onako intelektualno nemiran, od silne snage srčan i nervozan, menjao je lako petke jedan za drugi, ne misleći o početku ni kraju, celim sobom budući u sredini.
Neki četvrtak se zadesio poplavljen nečisto melanholičnim jesenjim lišćem, koje se uvlači ravno do srca mršavog nepričljivog petnaestogodišnjaka, Saše Rudmana. To je mušičavo doba za njega, obuzetog mišlju da se ne oseća glatko u prisustvu raspričanih ekstrovertnih (a u njegovom strahu blago razgolićenih) žena. Zatičemo ga u nezgodnom trenutku kada je pobegao iz sobe ispunjene zrelim, raskriljenim telom... Zuri u obrise svoga lika u prozorskom oknu, mrzeći to lice. Ono koje izdaje. Žuto lišće, odnekud, nadire po oknima, uvlači se i u ušuškanu dečiju sobu, mreži se po kutovima, pukotinama i tajnim prolazima. Aleksandar nastavlja partiju šaha sa sobom, ravnodušan.
Za malog Sašu, sreda je bitan dan, jer tada obično dolazi ujak Petar, student ekonomije, da se poigra s njim. I da se zajedno prošetaju rivom, kad padne veče. Dok Petar posmatra letnje lako obučene devojke, ekscentrične turistkinje i sasvim malo egzotične ostrvljanke, Saša, dečak još neotrgnut od lilihipa i bajki o zmajevima, zagledan je u tiha svetla udaljenih usnulih gradova. Zvezde su daleko gore, gradovi još dalje ispred. Njemu je mir, negde između, i ne muče ga lažne dileme.
Utorak uveče. Sneg se prosipa, a po kući jedva se pružila drvena toplota i tanka tišina. Potom, ponovo, prekid. Začuo se rezak, ukućanima isuviše poznat, zvuk. Ono je krenulo u plač.
"Mama, daj sisu" - grub muški glas i uranjanje zubima u toplo žensko meso. "Čooveče, zar opet..." - trgnula se Lorena, ulovljena u preterano slatkom veštičjem/vilinskom snu.
Ona nije znala, a i kako bi mogla da zna, koje je naše živuće vreme, od onih koja su moguća.

SITNICE
VIGVAM
Utočište od ljubavi i sveta
vetar lomi.
VETAR
Zadiže suknju možda veću od kaiša, dodiruje nežno,
Ne liči na tebe.
Kiša tek što...
TI
Držiš me za rukave. Grliš mi kosu. Ljubiš mi mirise. Voliš moju senku. Promašuješ.
TEBI
Sve je ravno. I prezir i sreća. I onda ti i da si srećan - ne znaš ništa o tome.
PROSTOR
Televizor, poluprazna soba, pa ja.
Predmeti nekad nemaju imena.
ORGAZAM
Samo misao da padne mi na prozuklu rečenicu u pohabanom autu.

ŽENSKA PRIČA
Upoznala sam ga kockicom slučaja, u prljavom, zagušljivom metrou, odmah pored skupine jektičavih Cigana koji su nudili nevestu na prodaju. Nekako sam potpuno ženski naletela na njega. Kao uvek, nestrpljiva i nasrtljiva, odmah sam ga probala, u kabinici za fotografisanje (slike su odlično ispale).
Nastavili smo da se viđamo redovno, i uskoro sam počela da osećam kako mi nešto moje odnosi.
Tražio je svašta: prvo bezazlene snošaje po parkovima, potom nimalo bolno fotografisanje u pozi fetusa; onda je već doveo tajanstvenog prijatelja da nas posmatra; pa je zaželeo i meleskinju pored moje beloputosti; pominjao je i svingere i pokazivao tanke lance... Nije umeo da se zadržava na rečima.
Počela sam da gubim šta osećam. A ti osećaji nisu ni bili odviše duboki, osim u skrovitostima mašte. (On je, naravno, sasvim poricao vrednost svakom zamišljanju.)
Spavala sam gotovo nimalo, tanko i bešćutno. Racionalizovanje u stvarnosti počelo je da mi preliva prljavštinu po snovima. Oni, snovi, zadobili su težak zadah bolesti i nelekovite smrti.
Da li da ga ostavim do krajnosti, i lišim se misli koje su mi toliko uzbuđivale od ranije pomalo smrznuto srce, ili da ostanem u tom košmaru od toplog sudara tela i nepremostive hladnoće... Dilema se čvrsto postavila, nerešiva.
Šta sam odlučila?
Još ništa, evo, već dvadeset godina. I bojim se da sam postala jedini zatočenik te dileme, sasvim slivena s njom. Kada se susretnem sa ogledalom, ugledam dvostruki lik: devica u belom sa oštrim bičem u ruci i kurva rastavljenih butina, ali sa žudnim usnama, zauvek otvorenim za poljubac.