Lidija Lagrini

SVETA KNJIGA VUKODLAKA

Viktor Peljevin

Plato, 2006, Beograd

Ocena: * * * * *

Konačno jedna natprosečna knjiga!

Fantazmagorična povest ruskog savremenog pisca ispripovedana je iz prvog lica, iz tačke gledišta jedne čudesne lisice. Ona je čulna, filozofski obrazovana i izlaže svoju novu filozofiju u kojoj se nude ključna rešenja. Mestimično diskurs liči na žensko pismo, u pozitivnom smislu, što je pohvala Peljevinu za ubedljivost. Lisice i vukovi u romanu su lepi, erotični, eruditni, duboki, kontemplativni... Ukratko, ne može im se odoleti.

Delo je mestimično zagonetno za čitaoca koji nije dovoljno upoznat sa ruskom savremenošću (na primer mene), ali je veoma uzbudljivo i zavodljivo.

Diskurs je pun duhovitih igri rečima i ironije usmerene na ludilo savremenog sveta. Klasične bajke dobijaju neočekivana tumačenja, pa su Crvenkapa i Pepeljuga shvaćene kao povesti o gubljenju nevinosti.

Delo je napisano u fantastičnom ključu, ali takva fantastika veoma se tiče realnog života i njegovo je obrnuto ogledalo.

Citati:

1) “Ljudskoj duši je potreban lep omot, a ruska kultura ga ne predviđa, nazivajući takvo stanje duhovnošću. Otuda sve nevolje...”

2) “- A na šta liči ruska duša?

Zamislih se.

Na kabinu teretnog kamiona. U koju te je primio šofer da bi mu uradila felacio. A onda je on umro i ti si u kabini ostala sama; oko tebe su samo beskrajna stepa, nebo i drum. A ti ne znaš da voziš.”

3) “Svinja ne može da gleda u nebo, vrat joj je tako građen. Zamisli, kakva metafora? Naprosto ne može, i gotovo. Ona čak i ne zna da ono postoji...”

Li Novak