Lidija Lagrini

Žudnja za celinom Milan Orlić,
zbirka pesama,
Mali Nemo, Pančevo 2009.

Ocena * * * *

Milan Orlić je naročita pojava na našoj književnoj sceni, zbog širokog poetskog sveta koji gradi svojim romanima, zbirkama priča i poezije.
Knjiga „Žudnja za celinom“ obuhvata trideset pet pesama, u 8 ciklusa. Reč je o zbirci brižljivo tražene kompozicije, koja oličava svojevrsnu harmoniju u vremenu. Ali, i u harmoniji ostaje, kako se u naslovu ističe – žudnja za celinom.
Hronotop Grada i mnogi drugi motivi povezuju ovu zbirku sa prethodnim knjigama. Pristup zasnovan na višestrukoj povezanosti sa onim što prethodi i što sledi, daje celokupnom Orlićevom delu otvorenost i intertekstualnost.
U Orlićevom literarnom svetu, veoma je prisutna delikatna ironija.

Pesma koja otvara zbirku je „Ako laste“. U njoj se oseća čežnja za sigurnošću, jer je u nas sve samo moguće, ali ne i sigurno. Nisu nam zagarantovane ni najobičnije stvari. Lasta je simbol svežeg novog daha u postmodernoj svaštari; to je ujedno i biće koje je prisutno, ali ne poseduje veliki uticaj.
Ciklus „Rođendanskih pesama“ vodi nas kroz lično vreme lirskog subjekta. Ostaje utisak da nikad nije dovoljno vremena za življenje.
Pesma „Blago je govorio Haron“ predstavlja završetak putovanja, ali i početak novog. U ovom ciklusu čitaocu je predočena punoća života, koji se sastoji od trenutaka čiste imaginacije i od trenutaka punog telesnog življenja.
Ciklus „Večnost i jedan dan“ sadrži više mitoloških i literarnih reminiscencija i obuhvata raznolike pesme. U jednoj je lirski subjekt – Borhes, a u drugoj Isus. U njima je iskazana vera u svrhovitost poretka stvari. Internet, kao neizbežno obeležje postmodernog sveta, motiv je u više pesama. U jednoj od njih, Godo nije stigao, budući zadubljen u čari interneta. Čovek je pomalo izgubio svoj identitet u virtuelnoj simulaciji stvarnosti, i iz čitave zbirke čuje se iskrena želja lirskog subjekta da se vratimo prvom, suštinskom, napatvorenom.
Orlićevo stvaralaštvo karakteriše citatnost iza koje stoji velika erudicija. Zato se čitalac mora upustiti u istraživanje, ukoliko želi da dopre do mnogih nivoa ovog dela. Pesnik nema težnju da njegova poezija bude svima jasna.
U ciklusu „Čuvari vatre“ razmatra se suština pesnika i pesništva danas. Autor je duboko svestan svoje pesničke prirode – „biti pesnik“ je esencijalno obeležje ličnog identiteta. Ponegde se o pesniku govori kao o uzvišenom biću, a ponegde je to podvrgnuto ironiji. Prošlo je vreme kada su pesnici bili slavni – „Zanat spisateljski više nije lep: / samo je proklet.“ (str. 57.)
U ciklusu „Zu den sachen selbst“ ostaje fokusiranost lirskog subjekta na sopstvenu pesničku prirodu. U prvi plan se postavlja tematizacija savremene poezije, jer – sve je već rečeno, današnjim pesnicima ostalo je „jedva nešto“.
Ciklus „Pesme iz plutajućih boca“ dotiče se fenomena komunikacije. Internet komunikacija se ispostavlja kao privid. Mnogo je stvarnija komunikacija pomoću poruka u bocama. Pesnik iskazuje veru da su prave reči i prave poruke uvek važne, kao i forma i medij za prenošenje poruke.
Pesma „Možda laste“ koja zatvara zbirku povezana je sa prvom pesmom. U njoj se ostavlja mogućnost da se laste (otvoren i značenjima ispunjen simbol) ipak vrate.
P.S. kombinacija boja i fonta na koricama nije najsrećnije rešenje.

Li Novak