Pretesteriši me Jelena Lengold
Arhipelag, 2009.
Ocena: * * * *
Nova zbirka priča Jelene Lengold donosi novi pripovedni ton, pomalo melanholičan, ali oštar i pronicljiv. Priče o ljubavi, braku, erotici, preljubi, porodici... ne ulepšavaju neprijatnu istinu. Samo je senčenjem i dodavanjem boja još jače osvetljavaju.
Spisateljica često koristi efekat neočekivanih početaka, čija je funkcija da trgnu i dozovu čitaočevu pažnju. Na primer: „Nije odmah izvadio revolver. Tek kada je bilo očigledno da će ona upropastiti i drugu supu.“ (str. 18.) ili „Godine 1990. ljubav je još imala snagu iluzije.“ (str. 29.) ili „Jesen u Beograd dolazi podlo.“ (str. 52.)
Česta tema je suprotnost ljubavnih maštanja i stvarnosti. U prvoj priči mesto zbivanja je šuma, arhetipsko sastajalište ljubavnika. Ali, ova šuma je samo uvod u stvarni život. A stvarni život ima svoja pravila, čini se nepromenljiva, i ona stupaju na snagu čim se iz šume izađe. Stvarnost je prisutna u svesti preljubnika (mada je ova reč možda arhaična u 21. veku), sve vreme, i dok borave u šumi. To je ono što čeka, ono što jeste.
Priča Kakav je ručak predstavlja bujicu nezadrživih reči, grafički predstavljenu odsustvom interpunkcijskih znakova. Tema su nerešive porodične neuroze.
U priči Treći pravac povučena je paralela između opisane ljubavi profesora i učenice sa književnom ljubavlju iz novele Tomasa Mana Smrt u Veneciji.
Likovi su često rezignirani i razočarani. Oseća se u vazduhu razmišljanje da je verovatnije da će se jedna ljubav prekinuti, nego da će trajati večno.
Lengoldova je vrlo značajna savremena književnica koja (naravno, kako već stvari stoje) nije mnogo poznata široj publici. Iz knjige u knjigu, ona varira teme i pripovedni ton. Najveća vrednost ove zbirke je neulepšano oslikavanje fenomena ljubavi. Ovo su priče o – stvarnim ljubavima.
Li Novak
2 comments:
Uzasno glupo ce zvucati ali sve do ove godine nisam bas volela price. Nekako me je nerviralo to sto su kratke pa tek sto se ubacim u njih one se zavrse. Znam sve o tome da je kratka forma verovatno teza za pisanje nego sto je to ona duga i da Japanci, na primer, u knjizevnosti najvise cene price, ali eto bas sam ih izbegavala. I onda sam ove godine procitala nekoliko zbirki (mada jos uvek ne umem da ih citam kako bi trebalo te ih citam jednu za drugom kao da su poglavlja nekog romana) a od toga su dve bas o tim stvarnim ljubavima : Miljasove Price izgubljenih preljubnika i Olafsonov Dan zaljubljenih. Olafsonove su mi se, opste uzevsi, vise dopale. Cak su se dopale i mom tati koji definitivno ne voli nja-nja price ;) Jesi li citala ?
Pretesterisi me zvuci zanimljivo, potrazicu je u biblioteci. Hvala na preporuci :)
Cao,
sory sto tek sad odgovaram, nisam bas sistematicna kad je internet u pitanju, a i mislim da sam ga izgustirala kao medij.
Ja sam objavila knjigu kratkih prica, tako da je to definitivno ono sto ja najvise volim da pisem. Pisati roman je mnogo teze.
Citala sam te preljubnike, ovu drugu nisam, dobra je, da, ima smisaone veze sa ovom knjigom Jelene Lengold.
Ja jos volim Albaharijeve price, naravno Manove...
Mislim da se roman nepotrebno favorizuje, veliko je zadovoljstvo citati price. Potrazi neke na primer po knjizevnim casopisima, oni umeju da provaljuju odlicne pisce.
Post a Comment