Lidija Lagrini

DNEVNIK LJUDOŽDERA

Nemanja Rotar, Stubovi kulture, Beograd, 2008,


Ocena * * * *

Još jedna knjiga iz popularne biblioteke „Minut“ Stubova kulture, u kojoj se objavljuju romani manjeg obima, dela koja se žanrovski svrstavaju između pripovetke i romana.
Ovde se susrećemo sa sve popularnijim pripovednim oblikom kod domaćih autora – pripovedanjem u prvom licu od strane „pomerenog“ pripovedača. Kod Rotarovog junaka, okidač za početak pripovedanja je – dosada. On često ponavlja: „Dosadno mi je, strašno mi je dosadno“, a njegov očajni usklik nas asocira, tonom i smislom, na starozavetne Solomonove reči: „Taština, sve je samo taština“.
Naracija je gusta, silovita, snažna i od početka pritiska čitaoca. Čitava je ispisana u jednom pasusu, odnosno, pasusa i nema. Pripovedačev ton je besan, a njegov misaoni tok pun je savremenih simbola.
Iako je ljut na čitav savremeni svet, pripovedač je njegovo oličenje, jer su u njemu izražene razne devijacije 21. veka. On kaže: „Terorizam je negacija, on je krajnja konsekvenca jedne civilizacije koja se raspada od besmisla,“ i misli da čovek evoluira, ali u obrnutom smeru. Primer naopakog sistema vrednosti savremenog doba za pripovedača je „bajka o Titu“ – bez obzira kakve strašne posledice za sobom je ostavio, Tito je u čitavom svom ovozemaljskom životu uživao, i bio voljen.
Lik pripovedača satkan je od malih paradoksa. On je i antihrist, i malograđanski intelektualac, i mizantrop, i borac za ljudske vrednosti. Psihološkim rečnikom govoreći, posle izvesnog događaja-okidača, on odbacuje svoju personu, i mi sada vidimo njegovu ličnost, ogoljenu i bez kočnica.
On prezire sve što sačinjava savremeni svet, ali iznad svega prezire – moraliste. Podsmeva se moralizatorskom posmatranju samo dobra u čoveku, a ignorisanju zla. „Nije istina ružna, već je ružno ono što se u nama bori da je sagleda u pravom svetlu.“ Misli da je ignorisanje ružnog i zlog u ljudskoj prirodi pravi uzrok ratova. Borba protiv moralizma zapravo je borba protiv ljudskog samozavaravanja.
Načini zaključivanja i emocionalnog reagovanja nužno vode pripovedača u hermetizam, tako da je pred kraj romana njegov tok misli sve teže pratiti. Jedino uzbuđenje, koje je na veštački način odstranilo dosadu, je svet virtuelne stimulacije u koji se vrtoglavo upućuje.
Čitav tekst iskazuje ljutnju autora zbog onog što vidimo oko sebe svakoga dana, i vapijuću potrebu za preispitivanjem vrednosti u savremenom svetu.

Li Novak