Kraljevsko visočanstvo, Tomas Man
Ocena: * * *
Tema ovog romana – život princa Klausa Hajnriha – naizgled je netipična za Mana. Zašto bi se pisac, čiji su glavni interes psihološke i filozofske protivurečnosti u ljudskoj prirodi, bavio biografijom princa i njegove porodice? Ali, ako čitalac zađe dublje u ovo štivo, otkriće mu se da je u pitanju pravo manovsko delo, možda ne u rangu Čarobnog brega ili Tonia Kregera, ali sigurno zanimljivo i privlačno.
Verovatno se svako ponekad zapita – kako je biti u kraljevskoj koži? Šta “njegovo visočanstvo” jede, kako provodi slobodno vreme, s kim se druži, kakav mu je smisao za humor, da li mu je zbog raskoši i privilegija s kojima živi makar umerena sreća zagarantovana...
Princ Klaus Hajnrih vodi precizan život, imajući brojne formalne i ceremonijalne obaveze. Te obaveze se smatraju važnim, ali one su zapravo prazne formalnosti, mahom lišene smisla. Princ ne odlučuje; on prisustvuje, uveličava, otvara svečanost, pojavljuje se... Princ ne radi ništa važno.
On je uvek na izdvojenoj poziciji, daleko od ljudi i stvarnosti. Jedna ruka Klausa Hajnriha od rođenja je zakržljala, ali je on, izvežbano, uvek drži iza leđa, da taj dokaz prinčeve fizičke nesavršenosti ne bi žalostio narod. Njegovi srednjoškolski drugovi i profesori su unapred izabrani kako bi bili što bolje okruženje za budućeg kralja. Svaki detalj je unapred određen. Distanca između Hajnriha i svih drugih nikad ne nestaje. Kada se on pojavi među drugovima, njima je neugodno da zbijaju šale. Nikad nije “jedan od njih”, uvek je posebna egzistencija. U detinjstvu, pa i kasnije, on poznaje samo dvorski život. Kada slučajno nabasa, u dvorskim lavirintima, na obućara, čoveka iz naroda, i čuje njegov jednostavan govor o svakodnevnim stvarima, za malog Hajnriha to predstavlja snažan emotivan doživljaj.
Toliko određen formom i spoljašnjim, Hajnrih postaje rob svog rođenjem zadobijenog položaja. On ne čini ništa impulsivno, nagonsko, prirodno, svaki njegov akt je osmišljen i ograničen.
Žena koju voli ne poklanja mu poverenje jer ne veruje u iskrenost njegovih osećanja, videvši čitavu njegovu egzistenciju kao niz neiskrenih ponašanja.
Klaus Hajnrih je pre svega sam, daleko od svakog čoveka.
I u ovom delu, Man ne zaobilazi svoju glavnu temu – antagonizam između duha i života. Izražena je, između ostalog, u likovima pesnika i njegovog prijatelja. Dok pesnik piše o ljubavi, njegov prijatelj je proživljava. Tako je u svetu.
Ovaj roman, objavljen 1909, na površini je romansirana biografija jednorukog princa Klausa Hajnriha i “dvorski roman”. Ali, reč je, kako to često biva kod Mana, o složenoj alegoriji.
Ne radi se tu zapravo ni o kakvom princu. Roman govori o životu izdvojenog pojeadinca – umetnika – samog Tomasa Mana, i o njegovom položaju u širem društvu. Pisac je povremeno voleo da objašnjava svoja dela, a o romanu Kraljevsko visočanstvo kaže: “Aluzijama ispunjena analiza prinčevskog života kao formalnog, nestvarnog, nadstvarnog, jednom reči artističkog, i rešenje koju uzvišenost nalazi u ljubavi: to je sadržina mog romana.”
Li Novak
4 comments:
Evo se i ja pridruzujem tvom malom citalackom klubu koji ce, sigurna sam, uskoro postati veliki. Nista lepse nego citati knjizevne preporuke nekoga ko zna o cemu prica (i voli Tomasa Mana:)Meni je Tomas vec odavno najomiljeniji pisac, a zamenio je Hermana Hesea, svog drugara, koga sam obozavala ranije. Njihova prepiska je bozanstvena i prevedena (divni ljudi iz knjizarnice Zorana Stojanovica iz Karlovaca,cini mi se)jesi li citala ? U potpunosti se slazem oko ocene ove knjige. Ona je, po meni, od svih Tomasovih koje sam procitala nekako jedina prosecna. Neke su zahtevne, kao Lota, neke zabavne kao meni medju omiljenim Feliks Krul, ali ova je jedina nekako mlaka i ne-genijalna. Procitala sam je bez osecanja i skoro pa i zaboravila. Jesi li gledala seriju o Manovima, isla je svojevremeno na RTS ?
Pozdrav !
E, hvala ti za pohvale:)
super je komunicirati sa nekim ko je takodje fan Mana. Nisam citala tu prepisku ni gledala seriju. Hese je ok, ali on mi je nekako za tinejdzerske godine. Ova knjiga stvarno nije nesto, mada iz mog opisa deluje kao da jeste (jer ja ustvari volim sve od ovog pisca). Dopao mi se ugao iz kog je obradjivao temu. Meni su najbolja dela Tonio Kreger, Felix Krul, pa Carobni breg.
pozz
Prepiska je bozanstvena a proteze se decenijama - pocinje stidljivo negde oko obostranih pocetaka a nastavlja se sve do Tomasove smrti. Seija je takodje fantasticna ali i nenabavljiva, cak ni na internetu nisam uspela da je pronadjem i skinem a svojevremeno su je imali u VHS-u u Geteovom kulturnom centru, naravno bez prevoda :)Zove se Manovi, roman jednog veka a bavi dakle ne samo Tomasom vec i Erikom i Klausom i ostalima. Delimicno je dokumentarna pa pricaju i neki od njegove dece (ne mogu sada da se setim koja od kceri i mozda Golo Man).
Ja sam prvo procitala Budenbrokove ali sam se zaljubila u Smrt u Veneciji pa me je ona "navukla" na Mana. Carobni breg mozda smatram najboljim, pored Josifa koji je fenomenalno dostignuce. Ali intimno volim najvise, pored Venecije, Feliksa Krula.
Zaboravih : sto se Hermana tice on je naisao kao "spas iz mojih muka" u jednom toliko neznom i ranjivom periodu s pocetka gimnazije, da cu ga zauvek voleti. Od mnogih cujem to da su ga prevazisli negde pred kraj teenage doba; ja ga zapravo od tad i nisam citala, iscitavsi sve sem Igre staklenih perli - to i Doktora Faustusa Tomasa sam ostavila za kraj, da citam naporedo, kako su ih oni jednovremeno i pisali. Moguce je da ce se i meni tako ciniti sa Hermanom, pa cu ga ipak i dalje voleti. Tomasa ne mogu tako da volim, on je vise izbor razuma i nekog stecenog ukusa. Oni ne bi mogli biti razlicitiji ljudi.
Pozz
Post a Comment