Lidija Lagrini

Legende, Tomas Man

Ocena: * * * * *

- Zamenjene glave
- Zakon
- Izabranik

Šta se dešava kad stavite glavu pametnog muškarca na telo njegovog zgodnog prijatelja? Mislite da ste dobili ono što zaslužujete? E, ali…

Za razliku od većine svojih kolega prevodilaca, kojima su Manova dela prevelik zalogaj, Branimir Živojinović se uspešno izborio sa tri zahtevna teksta Zamenjene glave, Zakon i Izabranik. Prva dva su duže novele ili kratki romani, a treći je obiman roman. Skupljeni su ovde pod nazivom Legende što nije Manov naslov, već intervencija izdavača koji je bio podstaknut njihovim mitološkim podtekstom. Čuvena manovska ironija i ovde je prisutna. Dela jesu zasnovana na mitu i legendi, ali su ti isti mit i legenda podvrgnuti parodiji. Dobijamo prikaz uzvišenih okolnosti uspostavljenih božanskom intervencijom, a s druge strane detaljno i trivijalno opisivanje božanske sile, kao iz usta kakve Frau Gabrijele. Sva tri dela nastala su u piščevim poznim godinama, u trećoj fazi umetnikovog rada. Okretanje Mana ka mitskim sižeima može se protumačiti promenom njegovog ukusa, koji se u ovoj fazi od građansko-individualnog okreće mitskom kao opšteljudskom, i težnjom da se „uzme mit iz ruku fašističkih mračnjaka“.

Zamenjene glave je bizarna i vrtoglava priča, nastala na podlozi stare indijske legende. Siže: dva prijatelja su, sticajem fantastičnih okolnosti, zamenili glave. A između njih je jedna žena, Zita (značenje njenog imena je „brazda“, što predstavlja njenu pasivnost), njihova zajednička ljubav. Suprotnost između duha i života (na drugačiji način posmatrana u savršenom kratkom romanu Tonio Kreger) i ovde je u centru pažnje. Ljudska glava simbolizuje duh, a trup bez glave simbolizuje telesnost. Simbolika i bukvalna i banalna, ali oštra i nedvosmislena.
Zita je žena koja se koleba između dva, i nikako da odluči šta joj je milije i važnije. A pritom uživa u obojici. U njoj je snažna iracionalnost, u novom, fontrirovskom smislu, u značenju prirodne nezaustavljive sile. Njena čula traže da utole glad i ona smišlja racionalna objašnjenja kako bi imala najbolje od obojice.
Šopenhauerovsko i ničeovsko, i u ovom delu su glavne filozofske niti. Za Šopenhauera je svet nešto vanracionalno, izraz slepe volje, koji treba ukinuti. Za Ničea je duh protivnik pravom životu. Likovi zauzimaju neke od ovih pozicija, opravdavajući svoje trenutne izbore.
Citat: „Reče ove mutne reči, zgrabi mač sa tla i sam sebi odseče glavu od trupa.“

Zakon je najmanje uspelo delo iz ove zbirke ironičnih legendi. Mojsije stvara boga na silu i po svaku cenu, a na isti način hoće da neprosvećeni divljački narod bogu privede. Aluzije na fašizam su jasne.

Izabranik je najobimnije delo u ovom izboru. Groteskna povest o čoveku koji okajava svoje grehe provodeći 17 godina na steni iznad vode, hraneći se „zemljinim mlekom“. Tumači su u tome između ostalog videli alegoriju Nemačke, koja mora da okaje svoje grehe, a to ne može biti ni kratkotrajno, ni lako.
Idealna ljubav, kakva samo može biti incestuozna veza između brata i sestre blizanaca, mora biti plaćena preteškim ispaštanjem.
Citat: „A pod svim tim je mahovinasto biće, kad ne bi spavalo, puzeći odlazilo do materinskih grudi, pa se zasićeno, s nešto soka što mu se slivalo niz bradu, vraćalo na ivicu stene...“
Svo telesno ispaštanje, sa svim propratnim, gadnim i dirljivim, manifestacijama, Man stavlja čitaocu direktno ispred očiju, da dobro pogleda i da se uveri. Telo se posle sedamanest godina skupilo, izobličilo, svelo na minimum postojanja. Ali je duša u njemu ono što je netaknuto.
Sa prevodima Manovih knjiga često ima problema. Diskurs njegovih romana i pripovetki veoma je komplikovan. Mnogi prevodioci su se hrabro upuštali u avanturu, ali se nisu izborili sa alom. Čak ni velika Anica Savić Rebac nije uspela da čitaocima na najbolji način približi klasično delo Smrt u Veneciji. Današnji prevodioci zarađuju uglavnom po sudnicama, i retko kome pada na pamet da se vrati Manovim delima. A ona definitivno zaslužuju nove, bolje prevode, zbog neprocenjive umetničke i filozofske vrednosti.

Li Novak