METAMORFOZE GLAVNOG LIKA
U ROMANU PREDEO SLIKAN ČAJEM
GRAĐENJE LIKA
Postoje neke zajedničke crte koje uočavamo na likovima u svim romanima Milorada Pavića. Oni nisu psihološki iznijansirani, vidljiva su najčešće samo elementarna osećanja – strasti i iracionalni nemiri; nema opisa fizičkog izgleda, sem neke upadljive fantastične ili groteskne crte. Ti likovi su apstrakcije, ali životne, čulne, konkretizovane snagom sopstvenih stremljenja koja najčešće imaju poreklo u nesvesnom. Oni su smešteni u konkretno, istorijsko vreme (prostor), ali često zalaze i u mitska područja i fantastične sfere. Pisac ih oblikuje na više načina: nizanjem grotesknih osobina i tajanstvenih postupaka; visokom frekventnošću određenih reči, reči sa ¨nabojem¨ (kod lika kojim se ovde bavimo – Atanasija Svilara – to su ¨voda¨, ¨ćutanje¨ i ¨brzina¨); navođenjem genealoškog stabla i do deset kolena unazad (po karakter i sudbinu Atanasijeve ljubavi – Vitače Milut, odlučujuće je njeno poreklo, po ženskoj liniji) i dr. Likovi kod Pavića deluju kao oživotvorene ideje, snovi i misli. Atanasije Svilar je ovaploćenje nesvesnog koje traga za identitetom. Takođe, kako ističe Petar Pijanović – ovaj lik se u romanu nalazi u trostrukoj ulozi: on je lik, pisac i čitalac knjige o sebi.*
NEPOSREDNI SUSRET SA PROŠLOŠĆU I MITOM
¨Pavić je vratio priču samim njenim izvorima, ispisujući je kao svojevrstan postmodernistički mythos, a znamo da je početak priče upravo u mitu.¨** Mit o kome je reč u Predelu slikanom čajem pripada vremenu samog utemeljivanja hrišćanske vere. Mitopoetički supstrat novozavetne priče o idioritmicima i kenobitima, utkan je u
_____________________
*Petar Pijanović Pavić, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str.244.
**Petar Pijanović Pavić, u ¨Pojmovniku¨: Sava Damjanov o pojmu ¨nemimetički diskurs¨, str.354.
delo kao osnovna potka povesti o Atanasiju Svilaru, čoveku kraja 20-
og veka, koji je, u početnoj situaciji romana, izgubljen u sebi i u svetu.
Mit govori o drevnoj podeli monaha, u trenu kada su uvideli da nisu svi ljudi isti, na dva reda: samce – idioritmike i opštežitelje – kenobite. Glavno obeležje idioritmika je ćutanje u srcu, a kenobita tišina u srcu. Podela među bratstvima je oštra. Ona se ogleda u zanimanjima, spoljašnjim obeležjima, ličnim osobinama. To je u početku konvencionalizovani, a potom postaje prirodan red stvari. Brojne podele na dva u organizaciji dela – ženski i muški princip, samci i opštežitelji i dr. – označavaju metafizičku pripovedačevu čežnju, kao i čežnju čoveka 20-og veka, za osnovnom organizacijom, koje u svetu više nema.
Ova mitološka podloga ubrzo se vezuje i od nje dalje ne odvaja, za sudbinu glavnog lika, arhitekte Atanasija Svilara, pa se tako ljudska sudbina očituje kao razapeta između racionalnog i kolektivno nesvesnog. Svilar se, u početnoj tački svog putovanja kroz ovaj roman, ispoljava kao intelekt i racio, ateista i nedefinisani komunista, i kao talentovani arhitekta sasvim neuspešan u svojoj struci. Svilarev sin očevo bavljenje arhitekturom opisuje metaforom ¨zgrade bez senki¨. Atanasije ima punu svest o svom neuspehu i nadalje radnju pokreću njegovi pokušaji da odgonetne tajnu sopstvene sudbine i dopre do ličnog smisla. U realističkom ključu primećujemo neobičnost i nestandardnost Atanasijevih projekata, koji se ne uklapaju u sistematsko sivilo vremena, pa stoga i ne dobijaju mogućnost da budu podignuti, ne dobijaju novac. Na samom kraju romana Atanasije će imati sopstveni novac za gradnju, ali tada, ostavši bez stvaralačkog impulsa, neće više umeti da stvara, već jedino da sprovodi u delo najveću izdaju umetnosti – kopiranje.
Svilar prvo pokušava da dođe do suštinskih odgovora istražujući sopstveno seksualno iskustvo, crtajući ¨dijagram slatkih mesta¨, sa mišlju: ¨Svi polni činovi u svemiru u nekoj su vezi, u nekom međudejstvu.¨ Ali, taj pokušaj ne uspeva. Uvek mu nedostaje nešto da sastavi sliku o sebi. Sudbinski znaci nisu nevidljivi, oni su samo skriveni. Ono što nedostaje njegovom viđenju sveta jeste izlazak iz okvira mimetičkog predstavljanja. Onaj drugi svet – lična istina, može se sagledati tek ako se čovek izmakne iz matice pojavnog i ako svoje spoznajne napore postavi mimo/izvan vremena.
Prvi korak ka Svilarevom izlečenju (od izmaglice racionalnog gledanja) nalazi se u bolesti. To je cvetna groznica, čije će tragove junak osećati čitavog života, i izlečen, jer će rano proleće ostati doba u koje je uvek nesrećan. Cvetnu groznicu Atanasije doživljava kao simptom svog neuspešnog života, a to je istovremeno i pokretački impuls u potrazi za pravim ocem. Motivom cvetne groznice sugerisana je ideja o psihološkom poreklu bolesti, sa korenima u književnom nasleđu (ideja koju je Tomas Man upečatljivo izrazio u Čarobnom bregu). Ova zamisao se dalje varira – otac Luka saopštava glavnom liku: ¨Vaša bolest je ovde jako delatna.¨* Na Svetoj Gori divlja bolest u junaku, naročito u presudnim trenucima njegove potrage za ocem i živom susretu sa ličnim i nacionalnim duhovnim korenima. Čitav ¨Mali noćni roman¨ u znaku je junakove kontemplacije i otvaranja drugog oka – otvaranja ka iracionalnom. Cvetna groznica ga je u ranijem životu, pre dolaska na Hilandar, branila od istine i spoznaje, sve dok bolest nije osetio na drugačiji način – kao spoljni prikaz unutrašnjeg stanja i zatim putokaz ka spoznaji. Na samom kraju ¨Malog noćnog romana¨ Atanasije je izmenjen - ¨Sada je i on video noću i gledao šta vidi.¨** Tada jenjava cvetna groznica pošto je njeno prisustvo izgubilo simboličku i psihološku svrhu.
U ¨Malom noćnom romanu¨ Atanasije je putnik, koji povremeno biva svestan značaja svog puta - ¨I ja sam deo nekakvih talasa koje prenosim i neznajući to...¨*** Do svetogorskih prostora stiže vođen iracionalnom slutnjom i metafizičkim sećanjem. Tu dolazi u susret sa zakonitostima drevnog mita i uspeva da postavi dijagnozu svog neuspeha u struci i snažnog osećanja uzaludnosti. Tada, u svetogorskoj atmosferi dodirljive duhovnosti, Svilar prepoznaje u sebi idioritmika, onog kome nije dato da gradi, jer arhitektura pripada bratstvu kenobita. Tada razume i da je Srbija pogrešno mesto za njega, budući da sva vlast pripada opštežiteljima-kenobitima, a on, pripadnik generacije ¨onih čiji su očevi dobili rat¨ mora da nađe neki novi prostor, ako hoće da preokrene situaciju u svoju korist. Lik Atanasija
_____________________
*Milorad Pavić Predeo slikan čajem; Svetlost, Sarajevo, 1990, str.76.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.105.
***Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.41.
nosi u sebi i glas nacionalnog nesvesnog koje se budi na prostoru iz koga je poteklo. Sasvim je druga priča ono šta će Atanasije sa tim probuđenim nesvesnim učiniti u drugom delu romana, kako će ga izvitoperiti i sasvim se od sebe odroditi. Dakle, u ¨Malom noćnom romanu¨ Svilar je putnik kroz balkanski prostor. Ali, on putuje i kroz vreme, na Svetoj Gori doživljava neposredan susret sa arhetipom dvojstva i sa svojom prošlošću u najširem značenju reči. U ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨ junak će se kretati u obrnutom smeru – manevrisaće vremenom budućnosti, a tada će njegov prostor, prostor novog mita, postati čitav svet.
Graditeljstvo je opštežiteljska disciplina, a njihove građevine samo su slika drugog, sanjanog grada koji nose u sebi i koji je neuništiv i nemerljivo značajniji od svoje zemaljske slike. To je ono što Svilar nije znao, niti mogao da zna, budući samac. Patio je zbog građevina koje postoje samo u njemu, a koje nemaju ni kamen, ni odraz, ni senku. Da preobrati svoju zemaljsku situaciju, Atanasije bi morao da promeni dan za noć, da uzme novi jezik, državu i veru.
Pošto je saznao sve što mu je bilo dato da sazna o svojim ličnim opštežiteljima – ocu koji mu i nije otac i sinu koji skoro da mu nije sin, Svilar napušta Svetu Goru. Jedna drastična metamorfoza u njemu se tada već dogodila, ¨samo on toga lica još uvek nije bio svestan.¨* Na završetku prvog dela Svilar je došao do nekih odgovora, ali još uvek nije došao do sebe, nije se ostvario. Način na koji će to učiniti ima previsoku cenu.
Poetičnost i mitološka boja prvog dela romana oblikuju i glavni lik u istom smeru. Pozivanje na mit ¨Malog noćnog romana¨ prerašće u parodiranje istog u ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨, kao što će se i glavni lik razviti u svoju suprotnost.
Pred kraj prvog dela Svilar čita po drugi put Gogoljevo delo Mrtve duše. Literarna reminiscencija je najava preobražaja neuspešnog arhitekte u novog Čičikova – strašnog trgovca dušama i ¨veselog đavola¨.
_____________________
*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.93.
USPEŠNO IZLEČENJE OD SEBE
Drugi deo romana započinje rečenicom ¨Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob odneti¨,* koja najavljuje atmosferu i ton sasvim različite od lirizma i eteričnosti ¨Malog noćnog romana¨. Kao što je roman promenio svoj lik (kao da rukavicu prevrnete na postavu, ili se ogledate u trećem, neparnom ogledalu), tako je i Svilar drastično evoluirao u Razina. Oslikan je (čajem) bez postepenih među-faza prelazak sa mitopoetike, duhovnosti i autentičnosti na novi nihilizam kraja 20. veka, totalnu okrenutost ka materijalnom i u krajnjoj instanci – neautentično imitatorsko delanje. Ovaj drugi deo povesti o metamorfnom junaku, uobličen je žanrom ukrštenih reči. Sem što asocira na trivijalnost, ali i na igru, ukrštenica se u kontekstu Pavićevog romana čita i kao parodija, imitacija, laki odgovor na stihijsku snagu mitskog arhetipa. Pripovedač uspostavlja još jednu od podela: ¨Postoje bar dve vrste ljubitelja ukrštenih reči, kao što na Svetoj Gori postoje dve vrste monaha – idioritmici (samci) i kenobiti (opštežitelji).¨** Poređenje trivijalne zabave i drevnog poretka dovodi u pitanje ozbiljan odnos prema mitu, implicira desakralizaciju i parodiranje važnosti arhetipskog principa u svesti savremenog čoveka. Ali se parodija ne odnosi na prostor podsvesti.
Atanasiju je, za početak, potreban novi otac. Povest o Fjodoru Razinu Petar Pijanović opisuje kao ¨grotesknu rusku priču koja je uokvirena ikonografijom nove vere¨ i ¨realističko-zaumnu povest¨***, a ona je i eksplicitan primer posebne Pavićeve fantastike, spoja realističnog, mitsko-metafizičkog, duhovitog i paradoksalnog. Fjodor Razin počinio je greh koji partija ne prašta: logično je razmišljao. Zato mora da beži na kraj ruskog sveta. Usred zavejane zabiti, čisteći sneg, uočava reklamu - ¨Fotografisanje duše u tri dimenzije – Rendgenoskopija sna¨. Taj detalj nagoveštava nadolazeće tehnologizirano doba, kada će i duša biti korišćena u reklamne svrhe, sve u cilju rasta proizvodnje, a u kome će njegov sin imati jednu od vodećih uloga. Za tim sinom, koga nikada nije video, Fjodor plače u
_____________________
* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.113.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.211.
*** Petar Pijanović Pavić, str.225.
snu.
Priča o Fjodoru Razinu puna je ruskog čaja. Taj motiv je jedino što Anastasija zaista povezuje sa pravim, ruskim ocem. Promena oca za njega ne nastupa prirodno, već se samo vremenski podudara sa donešenom odlukom da preokrene identitet, pa tu Fjodor Razin ne dolazi kao istinski, krvni otac, već kao neka vrsta pogodnog instant-oca koji je otkriven u odgovarajućem momentu. Fjodor Razin očito je bio samac, pa tako, po prirodnoj smeni generacija, Atanasiju više ništa ne stoji na putu da postane opštežitelj.
Kada je promenio jezik, ime i zemlju, sve mu je krenulo. Niko ne zna kako se Atanasije obogatio, zna se samo početni korak te moderne bajke. U prvoj trgovačkoj transakciji ogleda se njegova buduća neizmerna težnja i već formiran plan – da zakupi vreme i prostor. On kupuje stolice, ali ne one koje se po kupovini odnesu kući. U pitanju su fiksirani predmeti po velikim svetskim gradovima, u javnim dobrima: avionsko sedište, stolice u parku, biblioteci, kafani, katedrali, operi, čak i mesto u jednom svetskom parlamentu. Junak stolice kupuje na neograničeno vreme – zauvek. Tom prvom trgovinom, neprimetno, naizgled bezazleno, Atanasije polako zaposeda deliće vidljivog sveta, i tu negde uspostavlja prvi u nizu odbrambenih mehanizama, devizu - ¨Treba se samo navići na sebe. Posle je sve lako.¨* I kroz ovu lakonsku misao, i kroz niz junakovih postupaka, odražava se duboko lični nihilizam i odsustvo iluzija savremenog čoveka.
I pored Atanasijeve opsesivne potrage za ocem, prvim, drugim, pa i trećim, čini se da najviše karakternih crta duguje majci. Njenim zapisom, čitav junakov put u Svetu Goru, relativizuje se. Tek posle iscrpljujuće potrage za čovekom koga je smatrao ocem, majka Atanasiju hladno saopštava da je pravi otac neki ruski siromah i da je sve učinila da zatre plod u utrobi. Uočljiva je pritajena demonska crta, koja se, dakle, ne od oca, već po ženskoj liniji, nasleđuje. Majka govori o Atanasijevoj neljudskoj brzini - ¨Nabavio je naročite časovnike koji idu samo za njega, brže od ostalih časovnika, a doterao dotle da danas niko više ne zna koliko mu je zapravo godina.¨**
_____________________
* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.239.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.236.
Brzina se najjače ispoljava u snovima, a upoređena je sa anđeoskom. Majka sluti u njemu palog anđela, zove ga isključivo ¨Atanas¨ i kroz njenu priču čitalac postaje svestan igre slova u Atanasijevom imenu, koje se anagramirano čita kao Satana. Ova figura iznenađenja baca novu senku na već pročitan tekst dotadašnjeg Razinovog života. Još od početka u ime je umetnut satanski znak, ali to dopire do čitaočeve svesti tek kada se glavni lik već pretvara u demonski princip.
Atanasije Razin postaje primer modernog ¨biznismena¨ - finansira i komuniste i kapitaliste. Vlasnik je dvoprocentnog svetskog dohotka od plasmana nuklearne opreme u miroljubive svrhe, a ¨njegovi otrovi uništili su sve na metar u dubinu, gde god su pali, a oni su pali i u ljudsku krv, a ne samo u zemlju.¨* Posle tog posla prestao je da broji gotovinu. Ali to je samo početak Razinovih ambicija. ¨Razinova bezmerna aktivnost postaje metafora za nezaustavljivi, bezobzirni zapadnjački rast proizvodnje, koji se okreće protiv ljudi (i protiv svih živih stvorenja), protiv onog najvrednijeg što poseduju, protiv njihove dece, koja predstavljaju njihovu budućnost. Razin troši sopstvenu budućnost, tj. budućnost svoje dece, već danas.¨**
Povest o tri sestre otkriva sledeću etapu razvoja Razinovog biznisa. On se namerio na nerođene duše – bele pčele, na njihovo buduće vreme i sadašnji/budući prostor. Krajnji ciljevi takve trgovine mogu se domisliti: zadobijanje prostora za pohranu nuklearnog otpada i dobijanje ljudi koji neće imati pravo na žalbu zbog svojih telesnih nedostataka, jer su i te anomalije kao i oni sami vlasništvo jednog istog Velikog posednika; ostvarivanje prevlasti nad svetom u kome se junak nalazi privremeno, nastojanje da se prenebregne sopstvena privremenost, uzdizanje iznad onog što je čoveku dato, do Boga ili do Satane. Trgovina počinje kao i svaka trgovina – cenjkanjem. Sestre se ponašaju slično spahijama u Gogoljevim Mrtvim dušama kada Čičikov iznosi svoju samo isprva neobičnu ponudu. Prva od sestara, Olga, začuđena je i snebivljiva, ali se veoma brzo prilagođava situaciji i nudi čukununučice u pola cene. Azra/Lenka je simbol verskog preobraćenja. Ona dobro razume poslovnu ponudu i već ima gotov spisak nerođenih. Ključ priče o poslu milenijuma i ključ za početak
_____________________
* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.238.
**Književnost 11-12, Prosveta, Beograd, 1990; Berbel Šulte ¨Sipati pesak u more¨,str.1942.
kraja našeg glavnog junaka i posrnuća u poslednji preobražaj, jeste poslovni razgovor kod treće sestre, kome prisustvuje neobični dečak don Azaredo. Sve odlaske kod sestara Razin je pažljivo planirao, predviđajući sve moguće tokove i rukavce razgovora. Tri sestre su njegove bivše ljubavi, eterični i simbolični likovi, koji najviše govore o njemu samom, u različitim fazama ¨navikavanja na sebe¨ i postepenog preovladavanja unutrašnjeg demonskog principa. Atanasije je sada preobraćeni samac – travestirani opštežitelj, neko ko je dušu prevrnuo kao rukavicu i takvu je zaboravio na svom putu kroz vreme, on je Satanin zastupnik na zemlji. Ali, samo to – zastupnik. Pravi vladalac sveta on ne može biti jer ne poseduje božansko sveznanje, niti prave satanske moći. Njegova se moć zasniva na materijalnom i doseže samo do stvari ovoga sveta.
Na grešku u proračunu Razina upozorava mladi đavo – don Azaredo, koji se na njegov račun stalno podmlađuje. Šestogodišnji dečak sa satanskim znakom na oku priseća se svog anđeoskog porekla i sunovrata s neba. Prvi Satana je bivša svetlost, a svetlost je i – ljubav. Po kosmologiji koju izlaže, čovek je stvoren kao zamena za pale anđele. Čovek je, dakle, ¨deo zakasnele svetlosti, zamena za bivšu svetlost ili bivšu ljubav, onu, koja nije više svetlost, niti ljubav.¨* Budući takav, bezmerno halapljiv na vreme i prostor, pronicljivog oka poput puške uperenog u budućnost, Razin ostaje samo čovek, nesposoban da se nosi sa krajnjim zbirom svojih postupaka. Ljudska patnja jeste cilj pravog Satane, ali ne i uništenje ljudskog roda, jer nestankom čoveka prekinula bi se i poslednja veza Satane sa Bogom – ocem. Svakome je potreban otac. Otud mladi đavo lično, spašava svet.
DVE ¨ISTRGNUTE¨ PRIČE IZ ROMANA
Pavić u komponovanju romana (ili vajanju – da pomenemo skulpturalnu dimenziju koju više analitičara zapaža u Predelu slikanom čajem) često koristi paralelizme i ponavljanja, varirajući i naglašavajući centralne zamisli. Mogu se izdvojiti dve pripovedne
celine koje po nekolikim svojim osobinama egzistiraju kao
_____________________
* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.312.
integracione priče Predela slikanog čajem. To su ¨Plava džamija¨ - anticipacija mogućeg ishoda romana, i opis trećeg predela slikanog čajem, u kome junak daje naslikanu ispovest – iskreno viđenje sebe u svetu.
¨Plava džamija¨ je alegorična priča o muslimanskom neimaru čije hrišćanstvo je skriveno iza pet kolena unazad. Deset godina se posvećujući hrišćanskoj građevini, on se, pod dejstvom kolektivnog nesvesnog, vraća zaboravljenoj veri, uspavanoj nacionalnoj svesti, sebi. Više je analogija između neimara i glavnog junaka. Obojica se bave graditeljstvom, više u mislima nego u praksi, i imaju iste estetičke poglede: neimar je takođe zaokupljen praznim prostorima – nebom koje uokviruje Svetu Sofiju i prazninom unutar crkve. Atanasijeva cvetna groznica analogna je bolesti neimara koji oboleva od dubine svog bića, od hrišćanstva. ¨Neimar je morao da miri i premošćuje bezdane među verama, noseći taj strašni raskol i raskorak u sebi kao ponor.¨* Antagonizam dve kulture i Atanasije nosi u sebi, ali on ga stavlja u službu sopstvenih ciljeva.
Ideja ¨Plave džamije¨ - ¨onaj ko se od sebe izleči, propašće¨, nagoveštava mogući završetak romana, u jednom od značenjskih ključeva. Tuđ jezik i promena imena za Atanasija su lek od idioritmije. A kada pokuša da se vrati u svoju bolest, junak će uvideti da mu nedostaje upravo ono što je nedozvoljeno prisvajao – vreme.
Druga integraciona priča romana sadržana je u predelu na koricama Razinove beležnice, naslikanom čajem od kukute. To je slika ostrva usred kojeg je nevidljivi zid. Kad se prođe kroz tu prepreku, ništa više nije kao što je bilo – nebo postaje zemlja, a zemlja nebo. ¨Jedna ptica u brzom letu i žudnji za slobodom, udarila je u tu prepreku.¨** Ptica uspeva da razbije nevidljivu prepreku i krvavog tela i dalje pokušava da uhvati vetar. Ali ostaje neizrečeno – da li je dostignuta žuđena sloboda i šta se dogodilo s dušom, kako izgleda duša kada se provuče kroz nevidljivi zid koji sve preobražava u svoju suprotnost.
Ova likovna ispovest je jedno od retkih mesta junakove iskrenosti prema sebi. Lirizam slike u suprotnosti je sa njegovim
_____________________
* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.276.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.320.
postupcima, ali on bolni lični osećaj ugroženog bića, unutrašnje razdiranje netaknuto spoljašnjim uspesima, ne može da promeni. I pored kupovine budućnosti, naslikano osećanje ostaje njegova stalna sadašnjost.
GROTESKNI ULAZAK U ŽENSKO OBLIČJE
U jednom ključu ovaj roman se čita kao povest o nesvakidašnjem životnom iskustvu, posmatranom kroz prizmu podsvesti aktera. Tada groteskna kratkotrajna metamorfoza u Vidu Knopf potiče iz samih dubina Razinovog nesvesnog, podseća na njegovu belešku iz mladih dana da je oženivši Vitaču ¨postao muž, na neki način, i njene sestre¨ i asocira na neostvarenu erotsku želju.
Ovaj događaj dolazi nenajavljeno za glavnog junaka, koji se jednog jutra probudi kao žensko. To nije plod Razinovog delanja, već đavolovog zamešateljstva, koji mu, stavljajući ga u taj groteskni položaj, priprema kraj. Isprva samo fizička, metamorfoza postaje i psihološka. Razinova ljubav prema ženi preobražava se u ¨nepomućenu, strašnu i neumitnu ljubomoru¨, koja će ga odgurnuti od Vitače Milut, jedinog bića sa kojim je imao stvaran, ljudski kontakt. Kraj velike ljubavi i otuđenje od Vitače, samo su uvod za nastupajući period u kome će se junak sasvim otuđiti i od sebe.
Groteskno-simbolična metamorfoza u ženu predstavlja prelaznu fazu i jedna je od karika fantastike u sklopu romana. Sporedan u odnosu na druge dve metamorfoze (smer samac – opštežitelj, i obratno), ovaj segment priče prožet je tamnim psihološkim nitima i obojen specifičnim erotizmom.
ZAUSTAVLJENO VREME
Pred kraj, Atanasija vidimo umornog od uzaludnosti pobeda. Ostavši bez oca, žene i potomaka, ¨još jednom je izvrnuo kesu i dao dan za noć.¨* Ponovo se potpisuje kao Svilar. ¨U krajnjem ishodu, Svilar/Razin, koji se u romanu javlja kao junak, čitalac i pisac, tragajući za svojom prirodom, pronalazi sopstveni lik u protivurečnoj
_____________________
*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.376.
dvojnosti: u idioritmiku koji ulazi u kenobita i u kenobitu koga napušta idioritmik.¨* Poslednje poglavlje u znaku je podrobnosti u opisivanju građevina, koje konačno podiže Svilar.
Svilar se vraća u arhitekturu, ali negativnim stvaralačkim načelom – kopiranjem. Ni trunke kreativnog nema u njegovoj gradnji i to je upravo njegovo najdublje posrnuće. On je samo veran imitator, nameran da uđe u prostor i lik Josipa Broza. Svi poslednji događaji predstavljaju sunovraćenost u najdalje predele podsvesti Svilara-Razina-Satane, ili Svilara-Razina-Svilara.
¨Hteo je da ima sve kao Josip Broz. Čak i vreli cilik kapije koja namerno nije podmazivana.¨** Gradi verne kopije Plavinca i Briona. Voleći Tita, Atanasije se vraća svojoj ljubavi iz mladosti – komunizmu, a ta je ljubav još i tada bila nametnuta, neiskrena i bez strasti. Takva je i u sadašnjem vremenu. Junaku je još uvek, ili ponovo, potreban otac. Ovog puta ga traži među kenobitima (što je Broz nesumnjivo bio), ne bi li se ponovo premetnuo u idioritmika. Ali, već je potrošio više vremena nego što mu je dato.
Atanasije je jednom bio primljen kod Tita, kao uspešan poslovan čovek. Od tada, u svojim beležnicama uredno skuplja podatke o njegovim rezidencijama. To nisu beleške o ličnosti, već o materijalnoj moći. Broz se tu ne pojavljuje u ulozi državnika, nego ga, snažnom sugestijom beskrajnog spiska, vidimo samo kao posednika. Na istom zidu stoje lovački trofeji i dela velikih slikara. Inventar predmeta koje Svilar unosi u svoju novu kuću asocira na nesklad i kič.
Sve u ovoj gradnji po uzoru na komunističkog oca predstavlja uzaludnost i promašenost. Svilar odbacuje opštežiteljstvo, ali ne postaje samac. Nije titoist u smislu pukog obožavanja, već mu je potreban novi lik za sebe i izabrao je Brozov. Na taj način hoće da se vrati u napuštenu otadžbinu i onom Svilaru u kome je rođen. Čitav pokušaj deluje veštački, nametnuto, protiv matice vremena: vraća se arhitekturi, ali samo da bi kopirao; ponovo ga odlikuje stara brzina, ali se ona sada troši na stvari bez smisla.
Kraj, koji je u romanu nekoliko puta najavljen, počinje kada iz kabineta letnje rezidencije arh. Atanasija Svilara zastruji hladnoća, a
_____________________
*Petar Pijanović Pavić, str.244.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.378.
sa nevidljive tavanice zaveje sneg. Pored više teorija vremena, sadašnjica se u romanu najčešće tretira kao zaustavljeno vreme. Budući da veje sneg usred leta, godišnja doba su se zgusnula i Atanasijevo vreme se zaustavilo.
Jedino mu preostaje da zaljulja dete u kolevci koje ima satanski znak na oku, i da prepusti mladom đavolu da mirno obavlja svoj zadatak na zemlji, ne mešajući mu se više u posao. Tada, Atanasijeva ruka baca na zemlju tri senke. Pavić, pisac-demijurg,* nemimetičkim diskursom, samosvojnim i u postmodernizmu, ostavlja otvorenim završetak romana: jesu li tri senke tri različita identiteta u koje je junak ulazio; tri vrste budućnosti o kojima govori don Azaredo; ili su to senke prvih monaha, jer ¨Ta dva soja – opštežitelji i samci, bacali su daleko svoje senke kroz prostor i vreme...¨**
_____________________
* Petar Pijanović Pavić, str.207.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.10.
